Category Archives: Serbian

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – Dan četvrti drugi deo, peti dan i šesti

Sleteo u severnu prestonicu (Peking). Aerodrom je ogroman i za razliku od grada na moru (Sangaj) mnogo je čistije. Isto se primećuje i ispred aerodroma. Za razliku od Sangajskog neba koje je sive boje, ovde imamo pogled na lepo plavo nebo. Zbog olimpijskih igara kineska vlada je izmestila zagađivače (fabrike) iz Pekinga – i nemaju nameru da ih puste da se vrate koliko sam shvatio iz priče sa ljudima. Malko je hladnije – čak i ja sam obukao i jaknu a i ispod jakne sam imao nešto dugih rukava. Hvatam shuttle bus da stignem do grada.

Pri izlasku iz bus-a kao u Beogradu na stanici (a verovatno i na svakoj drugoj u svetu) te spopadaju nosači, taksisti i sl, iste sam izbegao u širokom luku i tvrdio im da znam gde idem, što je vala bila i poluistina – znao sam da idem na mesto što dalje od njih. Obzirom da nisam imao generalno pojma gde sam, niti gde treba da idem (zapisao sam adresu hotela na papir) odlučim se za taksi varijantu. Taksi je inače svugde u Kini jeftin (za naša shvatanja) i preporučujem ga kao podrazumevano sredstvo transporta. Po Kineskim shvatanjima – i nije jeftin. E sad – zaustaviti taksi je ovde izgleda bila nemoguća misija. Nijedan prazan nije hteo da stane (naravno ni puni nisu hteli), al sam na kraju zaustavio neki, ušao u njega, dao čoveku adresu – gleda je on, i samo mi kaže da ne može, tj. samo kaže na engleskom “No”, i to je ponovio par puta, i izašli smo, izvadio mi kofer iz gepeka i morao sam da se sam snalazim. Moguće je da nije hteo da me vozi jer je hotel blizu. Obzirom da sam znao da nije hotel predaleko odlučim se za firmu “Taban trans” – ide na lokaciju koju god hoćeš – i usluga je besplatna. Posle malo više lutanja, sporazumevanjem rukama i nogama sa policijom i civilima da mi objasne kako da stignem na željenu lokaciju – uspeo sam da stignem u hotel.

Kao što rekoh – 4 zvezdice hotel. Ne bih mu dao te 4 nikako. Eventualno 3. Al cena je za 4. Platio sam izgleda blizinu Tjenanmena.

Najbolja stvar posle hleba rezanog na parčad je hospitality club. Otišao, potražio neke ljude mojih godina koji su ostavili broj mobilnog na sajtu i već sa prvom osobom uspešno uspostavim kontakt i dogovorim se da se sutra vidimo i da danas sam malo prošetam do Tjenanmena. Naravno – čestitala mi je Božić 🙂

Otisnuo sam se do centra malo da razgledam. Policija na svakom koraku. Da bi se prišlo Tjenanmenu moraš proći kroz policijsku kontrolu – a eventualni ranac prolazi kroz skener. Oni koji nemaju ranac – njih proveravaju metal detektorom, a one sa rancem ne. Što će reći mogao sam da unesem šta sam hteo. Isti slučaj i sa metroom. Koliko shvatih – to je uvedeno oko olimpijskih igara jer je kineska vlada paranoisala oko bezbednosti i hteli su da sve prođe bez problema. Skrenuo sam iz pešačke ulice koja ide sa Tjenanmena u neku malu uličicu sa uličnim prodavcima a i prodavnicama sa strane. Ala prodavci umeju da smaraju – idem ti ja tako ulicom i samo me hvataju za rukav i hoće da mi prodaju svašta. Katkad sam se i zeznuo pa se zainteresovao malo za nešto – a kad to spaze – ne puštaju te. Ne moraš posle ni da se cenjkaš, cenjkaće se oni sami samo da te zadrže. Tako sam imao ponuđene neke sitnice za 100 yuana po komadu – a na kraju su mi nudili tri za 40 yuana. Toliko o realnim cenama. Rukavice sam isto tako kupio za 3 evra. Krenuli smo sa 10 ali polako sam spustio cenu. Kaže ona meni: “Ali tu ti piše Northwave!”… Naravno rekoh joj ja da tu može da piše šta god al ja ne dam više 🙂 I još slučajnog lika pored mene pitam – koliko bi ti dao za ove rukavice… a tu je bio i slušao sve… i kaže da ne bi dao više od 2 eur… i tako smo se našli na 3.

Ujutru se nalazim sa Wanlin. Naravno imali smo problema sa nalaženjem – ipak sam ja stranac u Pekingu i treba razumeti gde se treba naći. Tako da 20 minuta od dogovorenog vremena počinjemo naš obilazak po Pekingu. Wanlin isto nije iz Pekinga – zapravo je iz okoline grada Guangzhou a sad studira u Pekingu – i to menadžment ako se dobro sećam. Obišli smo razne stvari uključujući i zabranjeni grad. Al mi smo to nekako mnogo brzo obišli. Lepo je,  ali se nisam preterano zadržavao a ni preterano slika nisam napravio. Obilazili smo posle i hutonge – tradicionalne male ulice u Pekingu. To je ipak kako je izgledao Peking nekad davno – a ne sad ovaj moderni Peking. Prošetali smo i obišli imanje nekog državnog službenika iz vremena carstva. Al se taj nakrao… Dakle – nije to moderna izmišljotina da državnici kradu.

Zatim je usledila pekinška patka. Ne može ipak da se ide u Peking a da se ne jede pekinška patka. Kaže ona – da uzmemo pola, mada i to će nam biti mnogo. Kaže da je pre metar dana jela tu sa nekim ljudima nji

 

— I nazalost ovde prestaje moja arhiva 🙁 Ako neko ima ostatak ovog maila – neka se javi 🙂

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – Dan treći i četvrti

Podsetih se da nisam u Japanu. Vozač je kasnio pola sata – do četrdeset minuta.  Usledeo je posao i uobičajeni poslovni ručak a zatim sam se ulogovao u hotel sa 4 zvezdice. Soba – pa tri put veća od moje u Japanu. Kupatilo – extra. Doručak – švedski sto, mada te šveđane nisam nigde primetio. I ovde doručak počinje u vampirskih 6:30 ujutru. I sve to za 45eur (za dvokrevetnu sobu).

Odlučio sam se da posle dužeg vremena probam i da večeram. Dugo sam se vodio politikom da doručkujem sam, sa prijateljem podelim ručak a večeru ostavim neprijatelju. Siđoh na večeru. Opet švedski sto. Ljudi bi od mene očekivali da ispraznim ceo švedski sto – ali ja to stvarno više ne mogu. Mislim da više ni u Duffu ne bih mogao da pojedem nešto tipa 300-400grama. A oni koji me dobro znaju – znaju da sam u svojim najboljim danima bio sposoban da sastavim preko 1kg mesa u Duffu za večeru a pritom da mogu i da se krećem posle toga. Tako da ovaj put nisam dopunio holesterol i trigliceride, nisam se ugojio na večeri jer sam jeo samo lagano malo – i onda sam spazio lubenice i dinje. Ko je pratio moj blog zna da su pomeute voćke u Japanu bezobrazno skupe pa mi nije padalo na pamet da ih jedem u preteranim količinama tamo – zapravo lubenicu sam ove godine jeo cela tri puta (od toga sam je ja kupio 2 puta samo). Razmišljao sam se dal da nastupim kao u filmu “Mafijaš pod stresom” kad je ekipa mafioza došla u studio na scenu i krenuli da uzimaju hranu – sa švedskog stola su odnosili po cele posude sa hranom. Ipak sam se iskontrolisao i vraćao sam se xyz puta da dopunim tanjir lubenicama i dinjama i dragon fruit-om (iz googlajte šta je). Efekat je bio isti kao u filmu. Ubrzo je dinja i lubenica nestalo pa su morali da dopunjuju švedski sto. Sa svojim pohodima na voće sam prestao kad sam primetio da su počeli da me prate pri svakom odlasku da dopunim svoj tanjir.

Lepota hotela je što ima i saunu, bazen i slične sadržaje – al ima i centar za masažu. Ja to ne propuštam i odlučim da se malo opustim na kraju dugog i napornog radnog dana. Obzirom da sam se prilično uživeo u ulogu osobe koja odseda u takvim hotelima kad sam se vratio u sobu reših  da pored masaže i večere na račun sobe dodam i nešto iz mini bara. Tako sam ja krenuo da živim širokim životom. I mogu vam reći da prija.

Budim se ujutru vampirski u planu da uhvatim lepo doručak i da pre početka radnog dana im potamanim još koju lubenicu. Otvaram laptop da proverim svoje stanje na računu, kursne liste – kako se kreću dolar, euro, yen, yuan a i naš dinar koji se ne ponaša u skladu ni sa kakvim pravilima. Ulogujem se na račun, bacim pogled na cifru koja mi je dostupna i čujem Barry the baptist-a iz filma “Dve čađave dvocevke” kako me pita: “Feeling a little bit poorly?”.  Iliti od sinoćnjeg malo buržuja sam se pretvorio u osobu koja ne zna kako će da plati račun za hotel, masažu, hranu, a bogami i postao dužan banci. Kako se to desi preko noći? Evo usudiću se da okrivim Amerikance za to. Ok to ste očekivali od mene, ali stvarno su oni krivi. Ili bolje rečeno Citibank. Mislim znao sam da se citibank muči sad u ovoj ekonomskoj krizi, ali da su toliko nisko spali da moraju da kradu novac od mladih studenata iz Srbije – to nisam znao. Kako su oni to mene pokrali? Pa kad sam sleteo na aerodrom Pudong u Sangaj-u (nije Šangaj, nego Sangaj) probao ja na bankomatu citibanka da skinem pare sa kartice – jer sam u džepu imao ekvivalent jednog dolara u jenima. Probam jednom da skinem – ne može, probam opet, pa probam drugu karticu, pa probam opet tu istu drugu, i još jedan krug napravim. Sve ukupno – osam puta sam pokušao da skinem oko 110eur keša u kineskim yuanima. Ali svaki put me je odbio bankomat. Malko sam se zabrinuo al sam saznao da postoji i drugi bankomat koji mi je bez problema iz prve isplatio novac. E pa onaj bankomat citibanke me je odbijao – al je odlučio da uzme pare. A obzirom da znamo da kompjuteri ne greše nego uvek rade ono šta su programirani da rade, ja optužujem direktno citibank za ovaj zločin. Znači naplatili su mi to jutro sa kartice osam puta po oko 110eur a i za svaku tu transakciju sam još morao i banci proviziju da platim. Sreća sreća radost – uživancija što bi rekao drug Sunđer Bob. Ceo dan mi je bio nekako u znaku siromaštva i frke – šta raditi. Poslovni partneri su ovde zvali bili citibank – al oni su rekli da ih baš briga i da ja to rešavam sa svojom bankom. Baš su pametni – otmu ti pare, i onda ti kažu idi kukaj na drugo mesto. Tako da sam ja angažovao i drugaricu, Draganu, koja mi se našla kad je potrebno i pokušala je da stupi u kontakt sa bankom, ali obzirom da je tu kod vas bila noć naravno nije mogla. Tek ujutru ih je dobila. Mada i ja sam poslao mail banci a pozvao sam i ja bio banku gde sam otvorio račun (MeridianBank, poslovnica u zgradi B92 na Novom Beogradu) i imao sreće da je baš u toj smeni bila gđa Slobodanka i koja me se setila od pre 9 meseci kad sam bio da otvorim račun i kad god je trebalo nešto bila je tu da pomogne. Tako i danas je bez mnogo pitanja obzirom da je međunarodni razgovor bio u pitanju brzo saslušala šta sam imao da kažem i napisala odmah žalbu. Dva sata kasnije dobijam e-mailom obaveštenje da su ispravili problem i da mi je vraćen novac. Znate kako lepo izgleda na izvodu iz banke kad piše da vam je bankomat uplatio pare :).

Inače još u vremenu siromaštva sa drugom Williamom i njegovom suprogom sam otišao na večeru u kinesko, japansko koreanski restoran. Inače on me je pre godinu dana isto tako vodio u Japanski restoran – po prvi put u životu i ja se eto našao u Japanu. Uglavnom – bilo je svačega da se jede – od sušia i sašimia do roštilja. I to sve u isto vreme. E sad ono što me je zabrinulo da sam se ja prvo uhvatio za sirovu ribu da jedem, a kad sam se konačno latio roštilja – do mojih usta je isti morao da prođe kroz soja sos. Krajnje neuobičajeno za nekog poput mene. Izgleda da se pretvaram u Japanca.

Vraćam se u sobu i odlučujem da u Pekingu iskuliram hotel od 3 zvezdice – i rezervišem hotel sa 4 kod trga Tienanmen. (Jel ja to čuo nekoga da kaže – snob?) Pitao ja za vreme večere Williama dal ću imati prilike da nađem neki tenk tamo na trgu da se slikam : ) Nasmeja se čovek i reče mi da dođem sledeće godine za prvi oktobar, biće ogromna proslava – valjda 60godišnjica moderne kineske države i tada će verovatno biti mnogo tenkova – da ću moći i da biram 🙂

Evo me u avionu. Prošao ručak. Kao dodatak smo između ostalog dobili čips od banane. Nisam još otvorio – al probaću ga pre isteka roka trajanja. Lik pored mene igra na kompu Heroje čini mi se. Blago njemu. Moram da instaliram neku igru ovde. Jedva čekam da izađe Star Craft II, najavljen je za ovu godinu.

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – Dan drugi. Doduše i kraj prvog :)

Let kao i svaki drugi, boing 747. Pilot je prilično nežno sleteo. Dolazim na granični prelaz i ovde računam – pa ovde me neće zezati. Mislim – braća komunisti, a ja još u crvenom duksu – nema šeme da me zezaju. A i već sam dva puta ulazio ovde – sa istim pasošem. Nekako sam došao do zaključka da ste i vi dragi gledaoci došli do zaključka da ću da vam pričam o nekom problemu na granici : ). Pa to je zapravo zato što to i hoću da uradim. Naime pregledali su mi pasoš nekoliko puta, otvorili i svaku stranicu, pa kad su se vratili na prvu neke razne lupe koristili da mi provere ispravnost pasoša, pa isto tako proverili vizu. Ništa njima nije značilo to što sam ja već dva puta bio tu i odlazio – i nikada napravio probleme nisam – al eto – oni su morali meni da proveravaju.

Na svu sreću – pa me nisu uhapsili. Bilo bi u najmanju ruku interesantno da sam morao da dokazujem da mi nije falsifikovan pasoš i da moram da zovem svoje diplomatsko predstavništvo ovde. Poslednja stvar koja mi je potrebna u životu.

Posle prolaska svih kontrola reko – aj sad bi bio red da uzmem i neke pare – ne može se stići do hotela bez dinara, ovaj, yuana u džepu. Odem na ATM city banke, ubacim jednu karticu – ne da pare. Ubacim drugu karticu – ne da pare. Ja već malo počinjem da paničim. Mislim – biti u stranoj zemlji bez dinara je malkice nezgodno. Da dodam na to da sam saznao da nisam aktivirao roaming na telefonu iz Japana… Na svu sreću mi je tu bila i kartica iz Srbije sa sve kreditom. Ubrzo nađoh ATM od druge banke i tu skinuh novac.

Pitam policiju kako da stignem dokle želim da idem, dobijem uputstva i odem prvo na autobus ispred aerodroma. Ispred aerodroma prljavo. Kao da je železnička stanica, al ona najgora. Ljudi pljuju na sve strane. Odmah primećujem da sam zapravo van Japana. To mi se potvrdilo i na još jedan način – autobus je kasnio nekih 15tak minuta. Za to bi neko morao da uradi hari-kiri. U busu sada ja pitam nekog čoveka gde je ta i ta stanica gde želim da siđem i na svu sreću se javi neki drugi putnik koji zna tečno engleski i on mi je sve objasnio i posle smo pričali celim putem – u trajanju od sat vremena. Čovek već 12 godina živi u Tokiu. Bio je stipendista (al ne vlade Japana nego neke druge organizacije Japana), tamo je i doktorirao – i to na Tokijskom univerzitetu. Malo smo pričali na Japanskom malo na Engleskom. Primetih i da neki putnici nisu gledali svoja posla baš. Isto tako – po prvi put posle jedno 6-7 meseci sam se podsetio šta znači paziti na novčanik.

Sedoh u taksi – koji je baš jeftin i stigoh do hotela oko ponoći, uzimam sobu, odlazim u istu, malo bacio pogled po netu i na spavanje.

Ujutru ustajem oko 12, i oko 13 već napuštam hotel. Ali reših ipak da pojedem nešto – valja se. I tako ja njih pitam lepo na recepciji da li sad može da se jede doručak, gledaju me oni belo, ja pogledam na sat i rekoh – dobro! ručak. Jel može da se pojede sada ručak. Obzirom da drže samo doručak od pola sedam do pola deset – morao sam do obližnjeg mesta da pojedem nešto. Krenuo ja lepo dalje svojim putem, malo kroz neke male uličice vidim svašta nešto ima, pa i malo malo pa da se nešto pojede. Tako sam jeo nešto. Šta? Nešto. To je sve što znam. U stvari – znam da je i jeftino bilo. Rešim da idem da navatam taksi da bih išao da bacim pogled na akvarijum. Usput naiđoh na pešačku zonu i tu sam krenuo malo u razgledanje izloga. Swatch, Levis, Swarovski etc… Levis  501 je oko 90eur… paz da im ne dam te pare 🙂 Napolju umeju prilično da te cimaju i da te vode da ti pokažu neke jeftine prodavnice. Čak sam i sa jednim likom pošao iako sam mu rekao da nemam para i da sam student i slično.. i kad videh ja da skreće sa glavnog puta u neku uličicu ja reko njemu – prijatelju – batali… ne idem i tačka. I vratim se ja nazad i razgledam šta hoću. Opet neke dve devojke me startuju za isto tako nešto pa ja opet pričam ma nemam pare, ma ne mogu, ma neću i onda kažem ma dajte ja sam student – nemam para. I pitaju one mene dal sam ja to student u Šangaju. Ja rekoh – ne, Tokio. Kad sam rekao Tokio samo su rekle: “Ok, zdravo!”, okrenule se i otišle. Čitao sam na netu da ima raznih prevara ovde i izgleda da sam naišao na neku takvu – i kad su shvatile da bih mogao ponešto kanđia i da shvatim – rešile da im je bolje da nađu drugog naivnog turistu.

Rešio ja da zaustavim taksi i čekam pokraj puta i u međuvremenu se zaustavi kombi i pita on mene verovatno dal mi treba prevoz… Mislim se – jel on stvarno misli da sam tolika naivčina? Obzirom da mi je život na slobodi nekako drag, ja sam odmahnuh rukom i rekoh mu da produži dalje. Došao taksi i odvezo me u akvarijum. Video sam svašta – a slikao sam gotovo ništa. Jednostavno prilike za slike su bile turističke a nisam imao kome da poverim aparat i jednostavno sam samo šklocnuo par stvari koje sam mogao obzirom na objektive koje imam.

Posle akvarijuma sam mogao da se popnem u neku kulu da između ostalog imam i pogled na ceo Šangaj verovatno – al ono što sam zaboravio da vam napomenem je razlog što nisam otišao gore. Mnogima sam to pričao već a ovim boravkom i potvrđujem. Šangaj je prljav. Šangaj je zagađen. Šangaj nema nebo – Šangaj ima neko čudno sivilo. Tako da pretpostavljam da se ne bi šta mnogo ni videlo u daljinu. A inače dočekalo me i baš lepo vreme – kišica neka mala, vetar neki veliki koji je povremeno postajao ogroman. Sve u svemu – Šangaj mi i nije bio nešto gostroprimljiv. Pojeo sam tu negde i neki ručak na ulici. Oko 2eur porcija neke testenine sa povrćem i nečim. U principu ukusno i relativno dovljno bilo. Odšetam do reke da bacim pogled.

Obala je ok sređena mestimično. Nema šetalište duž reke kao što to Beograd ima. I ako vam kažem da su Dunav i Sava u odnosu na ovu reku dobri i za piće – verovatno možete zamisliti koliko je čista voda. Naravno razni brodovi ovde prolaze – i to često. Non stop nešto plovi. Uglavnom vreme se pogoršalo katastrofalno i ja se vratih u sobu.

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – dan prvi

Dragi čitaoci,

 

Od danas ću vas opet opterećivati, gotovo svaki dan, sa novim doživljajima neustrašivog Dejva, iliti mene, u pohodima na zemlju dalekog istoka, iliti meni bliskog zapada sada, Kinu. Neki od vas su ovo primali prošle i pretprošle godine – a neki tek od ove…

Šta da vam kažem – do aerodroma sam po prvi put došao prevoznim sredstvom koji nije auto… i mogu vam reći da je prilično smarajuće klackajući se 2 sata  vozom – a najgore je kada još na kraju omašiš stanicu pa umesto na Terminal 1 izađeš na Terminal 2. A ne možeš peške između pa moraš da čekaš voz… Zašto sam ja izašao na Terminal 2? Pa – nisam zapravo ni znao gde treba – nego ja to po navici sa surčinskog aerodroma – idem na terminal 2… e pa ovde moja linija je na  terminalu 1. Inače tih 2 sata je dobro da dobro razmisliš da li stvarno želiš da putuješ ili ne. A ako si nešto zaboravio kod kuće – npr. pasoš… šta da se radi – nećeš imati vremena da odeš po njega i da se vratiš za check in… Gledam sada ispred mene – ide let za Hjuston – samo čekam da kažu – “Houston, we have a problem!”. Nego aj stignem ja do check-ina. Ovde to radiš sam uz samo asistenciju službenika oko prtljaga. Osim ako nisi specijalan slučaj. A mi Srbi jesmo. Jelte naš pasoš ne može da se očitava automatski – pa nisam mogao da se čekiram. E zbog mene dolazi onda poseban čika sa posebnom aparaturom i ručno me čekira. Gleda on pasoš, gleda… i pita on na kraju – “Je li bre, odakle si ti čoveče?”. E tu spremno sam ga dočekao sa odgovorom – nemam pojma! Zavisi od agencije do agencije. Neki kažu Srbija, neki Srbija i Crna gora, a opet – u pasošu lepo piše Yugoslavia! Pa odluče oni da vide kako su Japanci ukucali meni državljanstvo u vizi. Kad ono tamo piše – XXY! Ludilo 🙂 Ipak se na kraju ispostavi da se ovde vodim kao SRB! Sreća, sreća radost, uživancija. Reče mi čovek da upamtim ta tri slova. Isto posle i na imigraciji – spreman rekoh čoveku – “Šefe, ja nemam pojma odakle sam! U ličnoj piše jedno, u vizi drugo, na dozvoli za ulazak u zemlju dobijenu po sletanju treće, u pasošu – četvrto.” Nasmeje se on i kaže – ništa se ti ne brini – znamo svi mi za tvoju zemlju. E tu mi je laknulo… To jest laknulo bi mi kad ne bih znao da niko nema pojma gde je Srbija al šta da se radi. Ukočih se od ovog puta do aerodroma (10kg u rancu i skoro pa 20kg u koferu (zamalo da zaboravim gornje delove odeće da zapakujem…) – tako da nastavljam sa pisanjem posle prve masaže.

Serbian

Кохабитација бордера и скијаша

Сећате се вероватно сцене на почетку филма ”Форест Гамп” када перо полако лелуја кроз ваздух до стопала Тома Хенкса. Исто тако изгледају и бордери почетници – као перо на ваздуху лелулају лево десно низ падину. Све би то било у реду да се тако крећу низ почетничку стазу, а не низ стазе које су намењене за напредније и напредне скијаше.

Проблем са бордерима се не завршава на томе, има још разлога зашто њима није место на скијалиштима заједно са скијашима. Прво, главна су сметала на изласку са жичаре/гондоле. Имате ситуацију од нпр. 20 бордера на самом изласку са лифта начичканих по сред стазе како везују везове, и морате да се пробијате кроз исте да можете да почнете да се спуштате низ стазу. Уместо да поседају по страни, једни иза других, и оставе одређену ширину слободну – рашире се целом ширином. Наравно, људи који воде скијалишта су увидели проблем, па су направили раздвојну траку на излазу са лифта, лево је директан пролаз, а десно је ”fitting”. Идеја је фантастична, једино је проблем што постоји она мањина бордера који се не обазиру на то па седну посред траке за пролаз и тако блокирају скијаше.

Бордери се крећу у хордама. При скијању наићићете на гомилу група бордера који седе (не сваки пут на ивици) стази и не раде ништа. Као да су се окупили на чајанци или нечему сличном и проводе сто година блокирајући део стазе. Ал ок, то могу да и разумем, људи се друже и то је лепо, ал ипак лепо би било да не сметају другима. Неко би помислио да у Јапану, земљи где се гледа да никоме никако не сметате да се то подразмева, али то није тако. Оставимо на страну дружење, бордери имају ту навику да само седну на сред стазе, сами. Али на сред стазе. Сами. Много њих има ту навику. На крају је могуће возити гранд слалом на стази и замислити да су бордери заставице.

Ако пробате да возите иза бордера, то није баш најбоља идеја. На ужим пролазима није могуће их лако обићи јер лелулају лево десно, а ако возите иза њих је и помало опасно возити, јер имају тенденцију да неконтролисано, неочекивано, без разлога падну… Ако и бацимо поглед на просечног бордера овде – из њиховог положаја тела не може се рећи да имају и добар преглед ситуације на скијалишту где се спуштају. Лако им је да гледају на једну страну, ал на другу врло тешко што може бити и врло опасно ако одлуче да скрену на ту страну.

Зашто су бордери уопште на скијалиштима? На лепим, утабаним стазама? Зар нису бордови предвиђени за неутабан снег, за бордовање ван стаза? Просто је жалосно видети на шта лепо утабана стаза личи пошто хорда бордера прође истом…

Следећи пост биће о скијалишту број два ове године… Овај пут сам једноставно морао да избацим из себе негативну енергију о бордерима.

Serbian

Зимски распуст

Фебруар је и то је време зимског распуста и трајаће до краја марта. За мене зимски распуст није зимски распуст ако се не иде на скијање, тако да сам се био решио да дефинитивно одскијам мало и ове зиме, ал за разлику од уобичајеног скијања на Копу, ове године се скија у Јапану.

У Јапану скијање је изгледа један од мало луксузнијих начина за провођење времена, и за разлику од Србије, а вероватно и већине других земаља, ски пас нема да се купи за седам дана, него максимално три дана. Обзиром да сам ја ишао на четири дана од агенције сам добио један тродневни и један једнодневни ски пас. Реакција Јапанаца када чују да идем на скијање четири дана је била да сам ја пун пара… Студенти овде углавном иду на два или три дана скијања/бордовања. У цену аранжмана је укључено све – превоз, смештај, клопа – па чак и рентирање опреме, али оне основне, старије. Ако неко жели карвинг скије ту иде доплата од око 1000 до 1500 дин дневно, и препоручљиво је узети и осигурање опреме, што изађе додатних 500 дин дневно.

Шетајући кроз продавницу спортске опреме установим да скије могу поприлично јефтино да се набаве сад при крају сезоне и да попусти иду и до 50% (а можда и више). Брзо у глави срачунам колико ћу дана провести на скијању ове године, а и идућих, и схватим да ми се више исплати да купим своју опрему него да плаћам харач на карвинг скије. Избор скија није лак, ал сам успео да се изборим да сведем избор на 5 скија, и онда сам потражио помоћ на скијанје.рс форуму – и на крају се определио за 6-ти пар скија (као што то обично бива кад се бира између 5 пари). Скије које сам узео су Fischer Progressor 10+ и врло сам задовољан истим. По први пут имам добре скије, и разлика је приметна. Стабилне у свакој ситуацији, додуше пробао само на лепо одржаваним стазама и на фином снегу. Скије саме по себи желе брзину, а ако се укомбинују са одговарајућом пратећом музиком онда може и да се деси да се вози брже него што се жели.

На скијање сам отишао на скијалиште Шига Коген. Има око 40 лифтова и око 90 нумерисаних стаза, а има и стаза које нису нумерисане, иако су обележене. Скијалиште се простире на око пет планина и готово на све стазе може да се дође на скијама, а за два удаљенија скијалишта може да се иде ски-бусом. Ски бус иде два пута на сат и пролази цело скијалиште и ски пас важи у њему и цео сат после затварања жичара. Не постоје ћорсокаци на стазама – типа заглавите се негде, жичара више не ради и не можете до хотела, увек може се стићи до улице где саобраћа аутобус. У односу на Копаоник има предности а и мане. Нпр, неке од мана су да нема нигде лепиња са кајмаком и пршутом, нити кувани купус… Али ако гледамо са реалније стране, скијање овде је било прелепо. На по две – три стазе иду четири – пет ратрака, што ће рећи да су стварно добро одржаване. Стазе су глатке ко тепсија, а доста њих је и поприлично широко – обзиром на глаткоћу и ширину мислим да би стаза могла да се користи као писта. Наравно, постоје и неравне стазе, ал то су стазе за могул и класификоване су као црне, што стварно и јесу. Да би све стазе могле бити спојене као што сам рекао, и то са обе стране пута морају се решити и географски проблеми. Тако да постоји велики број ски тунела између стаза, испод пута, а и ауто тунела испод стаза. Нагиби стаза се крећу од наивних до 40так степени (нисам се усудио спустити се низ тих 40 степени (зато што је био могул у питању)). Већину времена сам провео на олимпијским стазама, које су се опходиле лепо према мени прва три дана. Скијалиште је било готово празно јер су радни дани у питању, а време савршено. За разлику од Скијалишта Србије овдашња управа је држала цео центар укључен па је могло свугде да се скија, а да се не чека уопште. Ал дошао је и тај четврти дан, дошло много скијаша, ал и бордера који униште стазе. Са њима дошла је и магла која је смањила видљивост на отприлике 20 метара. Под таквим условима, успео сам да олимпијску стазу, коју сам прешао милион пута без падова, пређем на стомаку и леђима јер сам се саплео на врху. Позитивна страна тога је што ми је скије и штапове донела ски патрола (симпа девојка 🙂 ). Иначе још пар ситница, цене нпр јесу туристичке по продавницама, ресторанима и сл, ал нису Копаоничке. А изгледа и да је заједничко целом свету да имате почетнике који возе плуг на црвеној стази. Додуше, да будем искрен, таквих случајева је врло мало, али исто тако видео сам једну госпођу како плужи праволинијски низ олимпијску стазу. Стазе су одлично обележене, ограђене, обезбеђене мрежама где треба, пре почетка стрмих делова упозорење о нагибу и сл.

Ако некога још нешто занима око скијања… нека ми се обрати електронском поштом, па ћу радо одговорити.