Put u Kinu 2008me godine – Dan treći i četvrti

Podsetih se da nisam u Japanu. Vozač je kasnio pola sata – do četrdeset minuta.  Usledeo je posao i uobičajeni poslovni ručak a zatim sam se ulogovao u hotel sa 4 zvezdice. Soba – pa tri put veća od moje u Japanu. Kupatilo – extra. Doručak – švedski sto, mada te šveđane nisam nigde primetio. I ovde doručak počinje u vampirskih 6:30 ujutru. I sve to za 45eur (za dvokrevetnu sobu).

Odlučio sam se da posle dužeg vremena probam i da večeram. Dugo sam se vodio politikom da doručkujem sam, sa prijateljem podelim ručak a večeru ostavim neprijatelju. Siđoh na večeru. Opet švedski sto. Ljudi bi od mene očekivali da ispraznim ceo švedski sto – ali ja to stvarno više ne mogu. Mislim da više ni u Duffu ne bih mogao da pojedem nešto tipa 300-400grama. A oni koji me dobro znaju – znaju da sam u svojim najboljim danima bio sposoban da sastavim preko 1kg mesa u Duffu za večeru a pritom da mogu i da se krećem posle toga. Tako da ovaj put nisam dopunio holesterol i trigliceride, nisam se ugojio na večeri jer sam jeo samo lagano malo – i onda sam spazio lubenice i dinje. Ko je pratio moj blog zna da su pomeute voćke u Japanu bezobrazno skupe pa mi nije padalo na pamet da ih jedem u preteranim količinama tamo – zapravo lubenicu sam ove godine jeo cela tri puta (od toga sam je ja kupio 2 puta samo). Razmišljao sam se dal da nastupim kao u filmu “Mafijaš pod stresom” kad je ekipa mafioza došla u studio na scenu i krenuli da uzimaju hranu – sa švedskog stola su odnosili po cele posude sa hranom. Ipak sam se iskontrolisao i vraćao sam se xyz puta da dopunim tanjir lubenicama i dinjama i dragon fruit-om (iz googlajte šta je). Efekat je bio isti kao u filmu. Ubrzo je dinja i lubenica nestalo pa su morali da dopunjuju švedski sto. Sa svojim pohodima na voće sam prestao kad sam primetio da su počeli da me prate pri svakom odlasku da dopunim svoj tanjir.

Lepota hotela je što ima i saunu, bazen i slične sadržaje – al ima i centar za masažu. Ja to ne propuštam i odlučim da se malo opustim na kraju dugog i napornog radnog dana. Obzirom da sam se prilično uživeo u ulogu osobe koja odseda u takvim hotelima kad sam se vratio u sobu reših  da pored masaže i večere na račun sobe dodam i nešto iz mini bara. Tako sam ja krenuo da živim širokim životom. I mogu vam reći da prija.

Budim se ujutru vampirski u planu da uhvatim lepo doručak i da pre početka radnog dana im potamanim još koju lubenicu. Otvaram laptop da proverim svoje stanje na računu, kursne liste – kako se kreću dolar, euro, yen, yuan a i naš dinar koji se ne ponaša u skladu ni sa kakvim pravilima. Ulogujem se na račun, bacim pogled na cifru koja mi je dostupna i čujem Barry the baptist-a iz filma “Dve čađave dvocevke” kako me pita: “Feeling a little bit poorly?”.  Iliti od sinoćnjeg malo buržuja sam se pretvorio u osobu koja ne zna kako će da plati račun za hotel, masažu, hranu, a bogami i postao dužan banci. Kako se to desi preko noći? Evo usudiću se da okrivim Amerikance za to. Ok to ste očekivali od mene, ali stvarno su oni krivi. Ili bolje rečeno Citibank. Mislim znao sam da se citibank muči sad u ovoj ekonomskoj krizi, ali da su toliko nisko spali da moraju da kradu novac od mladih studenata iz Srbije – to nisam znao. Kako su oni to mene pokrali? Pa kad sam sleteo na aerodrom Pudong u Sangaj-u (nije Šangaj, nego Sangaj) probao ja na bankomatu citibanka da skinem pare sa kartice – jer sam u džepu imao ekvivalent jednog dolara u jenima. Probam jednom da skinem – ne može, probam opet, pa probam drugu karticu, pa probam opet tu istu drugu, i još jedan krug napravim. Sve ukupno – osam puta sam pokušao da skinem oko 110eur keša u kineskim yuanima. Ali svaki put me je odbio bankomat. Malko sam se zabrinuo al sam saznao da postoji i drugi bankomat koji mi je bez problema iz prve isplatio novac. E pa onaj bankomat citibanke me je odbijao – al je odlučio da uzme pare. A obzirom da znamo da kompjuteri ne greše nego uvek rade ono šta su programirani da rade, ja optužujem direktno citibank za ovaj zločin. Znači naplatili su mi to jutro sa kartice osam puta po oko 110eur a i za svaku tu transakciju sam još morao i banci proviziju da platim. Sreća sreća radost – uživancija što bi rekao drug Sunđer Bob. Ceo dan mi je bio nekako u znaku siromaštva i frke – šta raditi. Poslovni partneri su ovde zvali bili citibank – al oni su rekli da ih baš briga i da ja to rešavam sa svojom bankom. Baš su pametni – otmu ti pare, i onda ti kažu idi kukaj na drugo mesto. Tako da sam ja angažovao i drugaricu, Draganu, koja mi se našla kad je potrebno i pokušala je da stupi u kontakt sa bankom, ali obzirom da je tu kod vas bila noć naravno nije mogla. Tek ujutru ih je dobila. Mada i ja sam poslao mail banci a pozvao sam i ja bio banku gde sam otvorio račun (MeridianBank, poslovnica u zgradi B92 na Novom Beogradu) i imao sreće da je baš u toj smeni bila gđa Slobodanka i koja me se setila od pre 9 meseci kad sam bio da otvorim račun i kad god je trebalo nešto bila je tu da pomogne. Tako i danas je bez mnogo pitanja obzirom da je međunarodni razgovor bio u pitanju brzo saslušala šta sam imao da kažem i napisala odmah žalbu. Dva sata kasnije dobijam e-mailom obaveštenje da su ispravili problem i da mi je vraćen novac. Znate kako lepo izgleda na izvodu iz banke kad piše da vam je bankomat uplatio pare :).

Inače još u vremenu siromaštva sa drugom Williamom i njegovom suprogom sam otišao na večeru u kinesko, japansko koreanski restoran. Inače on me je pre godinu dana isto tako vodio u Japanski restoran – po prvi put u životu i ja se eto našao u Japanu. Uglavnom – bilo je svačega da se jede – od sušia i sašimia do roštilja. I to sve u isto vreme. E sad ono što me je zabrinulo da sam se ja prvo uhvatio za sirovu ribu da jedem, a kad sam se konačno latio roštilja – do mojih usta je isti morao da prođe kroz soja sos. Krajnje neuobičajeno za nekog poput mene. Izgleda da se pretvaram u Japanca.

Vraćam se u sobu i odlučujem da u Pekingu iskuliram hotel od 3 zvezdice – i rezervišem hotel sa 4 kod trga Tienanmen. (Jel ja to čuo nekoga da kaže – snob?) Pitao ja za vreme večere Williama dal ću imati prilike da nađem neki tenk tamo na trgu da se slikam : ) Nasmeja se čovek i reče mi da dođem sledeće godine za prvi oktobar, biće ogromna proslava – valjda 60godišnjica moderne kineske države i tada će verovatno biti mnogo tenkova – da ću moći i da biram 🙂

Evo me u avionu. Prošao ručak. Kao dodatak smo između ostalog dobili čips od banane. Nisam još otvorio – al probaću ga pre isteka roka trajanja. Lik pored mene igra na kompu Heroje čini mi se. Blago njemu. Moram da instaliram neku igru ovde. Jedva čekam da izađe Star Craft II, najavljen je za ovu godinu.

Comments are closed.