Put u Kinu 2008me godine – dan prvi

Dragi čitaoci,

 

Od danas ću vas opet opterećivati, gotovo svaki dan, sa novim doživljajima neustrašivog Dejva, iliti mene, u pohodima na zemlju dalekog istoka, iliti meni bliskog zapada sada, Kinu. Neki od vas su ovo primali prošle i pretprošle godine – a neki tek od ove…

Šta da vam kažem – do aerodroma sam po prvi put došao prevoznim sredstvom koji nije auto… i mogu vam reći da je prilično smarajuće klackajući se 2 sata  vozom – a najgore je kada još na kraju omašiš stanicu pa umesto na Terminal 1 izađeš na Terminal 2. A ne možeš peške između pa moraš da čekaš voz… Zašto sam ja izašao na Terminal 2? Pa – nisam zapravo ni znao gde treba – nego ja to po navici sa surčinskog aerodroma – idem na terminal 2… e pa ovde moja linija je na  terminalu 1. Inače tih 2 sata je dobro da dobro razmisliš da li stvarno želiš da putuješ ili ne. A ako si nešto zaboravio kod kuće – npr. pasoš… šta da se radi – nećeš imati vremena da odeš po njega i da se vratiš za check in… Gledam sada ispred mene – ide let za Hjuston – samo čekam da kažu – “Houston, we have a problem!”. Nego aj stignem ja do check-ina. Ovde to radiš sam uz samo asistenciju službenika oko prtljaga. Osim ako nisi specijalan slučaj. A mi Srbi jesmo. Jelte naš pasoš ne može da se očitava automatski – pa nisam mogao da se čekiram. E zbog mene dolazi onda poseban čika sa posebnom aparaturom i ručno me čekira. Gleda on pasoš, gleda… i pita on na kraju – “Je li bre, odakle si ti čoveče?”. E tu spremno sam ga dočekao sa odgovorom – nemam pojma! Zavisi od agencije do agencije. Neki kažu Srbija, neki Srbija i Crna gora, a opet – u pasošu lepo piše Yugoslavia! Pa odluče oni da vide kako su Japanci ukucali meni državljanstvo u vizi. Kad ono tamo piše – XXY! Ludilo 🙂 Ipak se na kraju ispostavi da se ovde vodim kao SRB! Sreća, sreća radost, uživancija. Reče mi čovek da upamtim ta tri slova. Isto posle i na imigraciji – spreman rekoh čoveku – “Šefe, ja nemam pojma odakle sam! U ličnoj piše jedno, u vizi drugo, na dozvoli za ulazak u zemlju dobijenu po sletanju treće, u pasošu – četvrto.” Nasmeje se on i kaže – ništa se ti ne brini – znamo svi mi za tvoju zemlju. E tu mi je laknulo… To jest laknulo bi mi kad ne bih znao da niko nema pojma gde je Srbija al šta da se radi. Ukočih se od ovog puta do aerodroma (10kg u rancu i skoro pa 20kg u koferu (zamalo da zaboravim gornje delove odeće da zapakujem…) – tako da nastavljam sa pisanjem posle prve masaže.

Comments are closed.