Put u Kinu 2008me godine – Dan drugi. Doduše i kraj prvog :)

Let kao i svaki drugi, boing 747. Pilot je prilično nežno sleteo. Dolazim na granični prelaz i ovde računam – pa ovde me neće zezati. Mislim – braća komunisti, a ja još u crvenom duksu – nema šeme da me zezaju. A i već sam dva puta ulazio ovde – sa istim pasošem. Nekako sam došao do zaključka da ste i vi dragi gledaoci došli do zaključka da ću da vam pričam o nekom problemu na granici : ). Pa to je zapravo zato što to i hoću da uradim. Naime pregledali su mi pasoš nekoliko puta, otvorili i svaku stranicu, pa kad su se vratili na prvu neke razne lupe koristili da mi provere ispravnost pasoša, pa isto tako proverili vizu. Ništa njima nije značilo to što sam ja već dva puta bio tu i odlazio – i nikada napravio probleme nisam – al eto – oni su morali meni da proveravaju.

Na svu sreću – pa me nisu uhapsili. Bilo bi u najmanju ruku interesantno da sam morao da dokazujem da mi nije falsifikovan pasoš i da moram da zovem svoje diplomatsko predstavništvo ovde. Poslednja stvar koja mi je potrebna u životu.

Posle prolaska svih kontrola reko – aj sad bi bio red da uzmem i neke pare – ne može se stići do hotela bez dinara, ovaj, yuana u džepu. Odem na ATM city banke, ubacim jednu karticu – ne da pare. Ubacim drugu karticu – ne da pare. Ja već malo počinjem da paničim. Mislim – biti u stranoj zemlji bez dinara je malkice nezgodno. Da dodam na to da sam saznao da nisam aktivirao roaming na telefonu iz Japana… Na svu sreću mi je tu bila i kartica iz Srbije sa sve kreditom. Ubrzo nađoh ATM od druge banke i tu skinuh novac.

Pitam policiju kako da stignem dokle želim da idem, dobijem uputstva i odem prvo na autobus ispred aerodroma. Ispred aerodroma prljavo. Kao da je železnička stanica, al ona najgora. Ljudi pljuju na sve strane. Odmah primećujem da sam zapravo van Japana. To mi se potvrdilo i na još jedan način – autobus je kasnio nekih 15tak minuta. Za to bi neko morao da uradi hari-kiri. U busu sada ja pitam nekog čoveka gde je ta i ta stanica gde želim da siđem i na svu sreću se javi neki drugi putnik koji zna tečno engleski i on mi je sve objasnio i posle smo pričali celim putem – u trajanju od sat vremena. Čovek već 12 godina živi u Tokiu. Bio je stipendista (al ne vlade Japana nego neke druge organizacije Japana), tamo je i doktorirao – i to na Tokijskom univerzitetu. Malo smo pričali na Japanskom malo na Engleskom. Primetih i da neki putnici nisu gledali svoja posla baš. Isto tako – po prvi put posle jedno 6-7 meseci sam se podsetio šta znači paziti na novčanik.

Sedoh u taksi – koji je baš jeftin i stigoh do hotela oko ponoći, uzimam sobu, odlazim u istu, malo bacio pogled po netu i na spavanje.

Ujutru ustajem oko 12, i oko 13 već napuštam hotel. Ali reših ipak da pojedem nešto – valja se. I tako ja njih pitam lepo na recepciji da li sad može da se jede doručak, gledaju me oni belo, ja pogledam na sat i rekoh – dobro! ručak. Jel može da se pojede sada ručak. Obzirom da drže samo doručak od pola sedam do pola deset – morao sam do obližnjeg mesta da pojedem nešto. Krenuo ja lepo dalje svojim putem, malo kroz neke male uličice vidim svašta nešto ima, pa i malo malo pa da se nešto pojede. Tako sam jeo nešto. Šta? Nešto. To je sve što znam. U stvari – znam da je i jeftino bilo. Rešim da idem da navatam taksi da bih išao da bacim pogled na akvarijum. Usput naiđoh na pešačku zonu i tu sam krenuo malo u razgledanje izloga. Swatch, Levis, Swarovski etc… Levis  501 je oko 90eur… paz da im ne dam te pare 🙂 Napolju umeju prilično da te cimaju i da te vode da ti pokažu neke jeftine prodavnice. Čak sam i sa jednim likom pošao iako sam mu rekao da nemam para i da sam student i slično.. i kad videh ja da skreće sa glavnog puta u neku uličicu ja reko njemu – prijatelju – batali… ne idem i tačka. I vratim se ja nazad i razgledam šta hoću. Opet neke dve devojke me startuju za isto tako nešto pa ja opet pričam ma nemam pare, ma ne mogu, ma neću i onda kažem ma dajte ja sam student – nemam para. I pitaju one mene dal sam ja to student u Šangaju. Ja rekoh – ne, Tokio. Kad sam rekao Tokio samo su rekle: “Ok, zdravo!”, okrenule se i otišle. Čitao sam na netu da ima raznih prevara ovde i izgleda da sam naišao na neku takvu – i kad su shvatile da bih mogao ponešto kanđia i da shvatim – rešile da im je bolje da nađu drugog naivnog turistu.

Rešio ja da zaustavim taksi i čekam pokraj puta i u međuvremenu se zaustavi kombi i pita on mene verovatno dal mi treba prevoz… Mislim se – jel on stvarno misli da sam tolika naivčina? Obzirom da mi je život na slobodi nekako drag, ja sam odmahnuh rukom i rekoh mu da produži dalje. Došao taksi i odvezo me u akvarijum. Video sam svašta – a slikao sam gotovo ništa. Jednostavno prilike za slike su bile turističke a nisam imao kome da poverim aparat i jednostavno sam samo šklocnuo par stvari koje sam mogao obzirom na objektive koje imam.

Posle akvarijuma sam mogao da se popnem u neku kulu da između ostalog imam i pogled na ceo Šangaj verovatno – al ono što sam zaboravio da vam napomenem je razlog što nisam otišao gore. Mnogima sam to pričao već a ovim boravkom i potvrđujem. Šangaj je prljav. Šangaj je zagađen. Šangaj nema nebo – Šangaj ima neko čudno sivilo. Tako da pretpostavljam da se ne bi šta mnogo ni videlo u daljinu. A inače dočekalo me i baš lepo vreme – kišica neka mala, vetar neki veliki koji je povremeno postajao ogroman. Sve u svemu – Šangaj mi i nije bio nešto gostroprimljiv. Pojeo sam tu negde i neki ručak na ulici. Oko 2eur porcija neke testenine sa povrćem i nečim. U principu ukusno i relativno dovljno bilo. Odšetam do reke da bacim pogled.

Obala je ok sređena mestimično. Nema šetalište duž reke kao što to Beograd ima. I ako vam kažem da su Dunav i Sava u odnosu na ovu reku dobri i za piće – verovatno možete zamisliti koliko je čista voda. Naravno razni brodovi ovde prolaze – i to često. Non stop nešto plovi. Uglavnom vreme se pogoršalo katastrofalno i ja se vratih u sobu.

Comments are closed.