Put u Kinu 2008me godine – Dan četvrti drugi deo, peti dan i šesti

Sleteo u severnu prestonicu (Peking). Aerodrom je ogroman i za razliku od grada na moru (Sangaj) mnogo je čistije. Isto se primećuje i ispred aerodroma. Za razliku od Sangajskog neba koje je sive boje, ovde imamo pogled na lepo plavo nebo. Zbog olimpijskih igara kineska vlada je izmestila zagađivače (fabrike) iz Pekinga – i nemaju nameru da ih puste da se vrate koliko sam shvatio iz priče sa ljudima. Malko je hladnije – čak i ja sam obukao i jaknu a i ispod jakne sam imao nešto dugih rukava. Hvatam shuttle bus da stignem do grada.

Pri izlasku iz bus-a kao u Beogradu na stanici (a verovatno i na svakoj drugoj u svetu) te spopadaju nosači, taksisti i sl, iste sam izbegao u širokom luku i tvrdio im da znam gde idem, što je vala bila i poluistina – znao sam da idem na mesto što dalje od njih. Obzirom da nisam imao generalno pojma gde sam, niti gde treba da idem (zapisao sam adresu hotela na papir) odlučim se za taksi varijantu. Taksi je inače svugde u Kini jeftin (za naša shvatanja) i preporučujem ga kao podrazumevano sredstvo transporta. Po Kineskim shvatanjima – i nije jeftin. E sad – zaustaviti taksi je ovde izgleda bila nemoguća misija. Nijedan prazan nije hteo da stane (naravno ni puni nisu hteli), al sam na kraju zaustavio neki, ušao u njega, dao čoveku adresu – gleda je on, i samo mi kaže da ne može, tj. samo kaže na engleskom “No”, i to je ponovio par puta, i izašli smo, izvadio mi kofer iz gepeka i morao sam da se sam snalazim. Moguće je da nije hteo da me vozi jer je hotel blizu. Obzirom da sam znao da nije hotel predaleko odlučim se za firmu “Taban trans” – ide na lokaciju koju god hoćeš – i usluga je besplatna. Posle malo više lutanja, sporazumevanjem rukama i nogama sa policijom i civilima da mi objasne kako da stignem na željenu lokaciju – uspeo sam da stignem u hotel.

Kao što rekoh – 4 zvezdice hotel. Ne bih mu dao te 4 nikako. Eventualno 3. Al cena je za 4. Platio sam izgleda blizinu Tjenanmena.

Najbolja stvar posle hleba rezanog na parčad je hospitality club. Otišao, potražio neke ljude mojih godina koji su ostavili broj mobilnog na sajtu i već sa prvom osobom uspešno uspostavim kontakt i dogovorim se da se sutra vidimo i da danas sam malo prošetam do Tjenanmena. Naravno – čestitala mi je Božić 🙂

Otisnuo sam se do centra malo da razgledam. Policija na svakom koraku. Da bi se prišlo Tjenanmenu moraš proći kroz policijsku kontrolu – a eventualni ranac prolazi kroz skener. Oni koji nemaju ranac – njih proveravaju metal detektorom, a one sa rancem ne. Što će reći mogao sam da unesem šta sam hteo. Isti slučaj i sa metroom. Koliko shvatih – to je uvedeno oko olimpijskih igara jer je kineska vlada paranoisala oko bezbednosti i hteli su da sve prođe bez problema. Skrenuo sam iz pešačke ulice koja ide sa Tjenanmena u neku malu uličicu sa uličnim prodavcima a i prodavnicama sa strane. Ala prodavci umeju da smaraju – idem ti ja tako ulicom i samo me hvataju za rukav i hoće da mi prodaju svašta. Katkad sam se i zeznuo pa se zainteresovao malo za nešto – a kad to spaze – ne puštaju te. Ne moraš posle ni da se cenjkaš, cenjkaće se oni sami samo da te zadrže. Tako sam imao ponuđene neke sitnice za 100 yuana po komadu – a na kraju su mi nudili tri za 40 yuana. Toliko o realnim cenama. Rukavice sam isto tako kupio za 3 evra. Krenuli smo sa 10 ali polako sam spustio cenu. Kaže ona meni: “Ali tu ti piše Northwave!”… Naravno rekoh joj ja da tu može da piše šta god al ja ne dam više 🙂 I još slučajnog lika pored mene pitam – koliko bi ti dao za ove rukavice… a tu je bio i slušao sve… i kaže da ne bi dao više od 2 eur… i tako smo se našli na 3.

Ujutru se nalazim sa Wanlin. Naravno imali smo problema sa nalaženjem – ipak sam ja stranac u Pekingu i treba razumeti gde se treba naći. Tako da 20 minuta od dogovorenog vremena počinjemo naš obilazak po Pekingu. Wanlin isto nije iz Pekinga – zapravo je iz okoline grada Guangzhou a sad studira u Pekingu – i to menadžment ako se dobro sećam. Obišli smo razne stvari uključujući i zabranjeni grad. Al mi smo to nekako mnogo brzo obišli. Lepo je,  ali se nisam preterano zadržavao a ni preterano slika nisam napravio. Obilazili smo posle i hutonge – tradicionalne male ulice u Pekingu. To je ipak kako je izgledao Peking nekad davno – a ne sad ovaj moderni Peking. Prošetali smo i obišli imanje nekog državnog službenika iz vremena carstva. Al se taj nakrao… Dakle – nije to moderna izmišljotina da državnici kradu.

Zatim je usledila pekinška patka. Ne može ipak da se ide u Peking a da se ne jede pekinška patka. Kaže ona – da uzmemo pola, mada i to će nam biti mnogo. Kaže da je pre metar dana jela tu sa nekim ljudima nji

 

— I nazalost ovde prestaje moja arhiva 🙁 Ako neko ima ostatak ovog maila – neka se javi 🙂

Comments are closed.