Зимски распуст

Фебруар је и то је време зимског распуста и трајаће до краја марта. За мене зимски распуст није зимски распуст ако се не иде на скијање, тако да сам се био решио да дефинитивно одскијам мало и ове зиме, ал за разлику од уобичајеног скијања на Копу, ове године се скија у Јапану.

У Јапану скијање је изгледа један од мало луксузнијих начина за провођење времена, и за разлику од Србије, а вероватно и већине других земаља, ски пас нема да се купи за седам дана, него максимално три дана. Обзиром да сам ја ишао на четири дана од агенције сам добио један тродневни и један једнодневни ски пас. Реакција Јапанаца када чују да идем на скијање четири дана је била да сам ја пун пара… Студенти овде углавном иду на два или три дана скијања/бордовања. У цену аранжмана је укључено све – превоз, смештај, клопа – па чак и рентирање опреме, али оне основне, старије. Ако неко жели карвинг скије ту иде доплата од око 1000 до 1500 дин дневно, и препоручљиво је узети и осигурање опреме, што изађе додатних 500 дин дневно.

Шетајући кроз продавницу спортске опреме установим да скије могу поприлично јефтино да се набаве сад при крају сезоне и да попусти иду и до 50% (а можда и више). Брзо у глави срачунам колико ћу дана провести на скијању ове године, а и идућих, и схватим да ми се више исплати да купим своју опрему него да плаћам харач на карвинг скије. Избор скија није лак, ал сам успео да се изборим да сведем избор на 5 скија, и онда сам потражио помоћ на скијанје.рс форуму – и на крају се определио за 6-ти пар скија (као што то обично бива кад се бира између 5 пари). Скије које сам узео су Fischer Progressor 10+ и врло сам задовољан истим. По први пут имам добре скије, и разлика је приметна. Стабилне у свакој ситуацији, додуше пробао само на лепо одржаваним стазама и на фином снегу. Скије саме по себи желе брзину, а ако се укомбинују са одговарајућом пратећом музиком онда може и да се деси да се вози брже него што се жели.

На скијање сам отишао на скијалиште Шига Коген. Има око 40 лифтова и око 90 нумерисаних стаза, а има и стаза које нису нумерисане, иако су обележене. Скијалиште се простире на око пет планина и готово на све стазе може да се дође на скијама, а за два удаљенија скијалишта може да се иде ски-бусом. Ски бус иде два пута на сат и пролази цело скијалиште и ски пас важи у њему и цео сат после затварања жичара. Не постоје ћорсокаци на стазама – типа заглавите се негде, жичара више не ради и не можете до хотела, увек може се стићи до улице где саобраћа аутобус. У односу на Копаоник има предности а и мане. Нпр, неке од мана су да нема нигде лепиња са кајмаком и пршутом, нити кувани купус… Али ако гледамо са реалније стране, скијање овде је било прелепо. На по две – три стазе иду четири – пет ратрака, што ће рећи да су стварно добро одржаване. Стазе су глатке ко тепсија, а доста њих је и поприлично широко – обзиром на глаткоћу и ширину мислим да би стаза могла да се користи као писта. Наравно, постоје и неравне стазе, ал то су стазе за могул и класификоване су као црне, што стварно и јесу. Да би све стазе могле бити спојене као што сам рекао, и то са обе стране пута морају се решити и географски проблеми. Тако да постоји велики број ски тунела између стаза, испод пута, а и ауто тунела испод стаза. Нагиби стаза се крећу од наивних до 40так степени (нисам се усудио спустити се низ тих 40 степени (зато што је био могул у питању)). Већину времена сам провео на олимпијским стазама, које су се опходиле лепо према мени прва три дана. Скијалиште је било готово празно јер су радни дани у питању, а време савршено. За разлику од Скијалишта Србије овдашња управа је држала цео центар укључен па је могло свугде да се скија, а да се не чека уопште. Ал дошао је и тај четврти дан, дошло много скијаша, ал и бордера који униште стазе. Са њима дошла је и магла која је смањила видљивост на отприлике 20 метара. Под таквим условима, успео сам да олимпијску стазу, коју сам прешао милион пута без падова, пређем на стомаку и леђима јер сам се саплео на врху. Позитивна страна тога је што ми је скије и штапове донела ски патрола (симпа девојка 🙂 ). Иначе још пар ситница, цене нпр јесу туристичке по продавницама, ресторанима и сл, ал нису Копаоничке. А изгледа и да је заједничко целом свету да имате почетнике који возе плуг на црвеној стази. Додуше, да будем искрен, таквих случајева је врло мало, али исто тако видео сам једну госпођу како плужи праволинијски низ олимпијску стазу. Стазе су одлично обележене, ограђене, обезбеђене мрежама где треба, пре почетка стрмих делова упозорење о нагибу и сл.

Ако некога још нешто занима око скијања… нека ми се обрати електронском поштом, па ћу радо одговорити.

Comments are closed.