Monthly Archives: March 2011

Serbian

Кохабитација бордера и скијаша

Сећате се вероватно сцене на почетку филма ”Форест Гамп” када перо полако лелуја кроз ваздух до стопала Тома Хенкса. Исто тако изгледају и бордери почетници – као перо на ваздуху лелулају лево десно низ падину. Све би то било у реду да се тако крећу низ почетничку стазу, а не низ стазе које су намењене за напредније и напредне скијаше.

Проблем са бордерима се не завршава на томе, има још разлога зашто њима није место на скијалиштима заједно са скијашима. Прво, главна су сметала на изласку са жичаре/гондоле. Имате ситуацију од нпр. 20 бордера на самом изласку са лифта начичканих по сред стазе како везују везове, и морате да се пробијате кроз исте да можете да почнете да се спуштате низ стазу. Уместо да поседају по страни, једни иза других, и оставе одређену ширину слободну – рашире се целом ширином. Наравно, људи који воде скијалишта су увидели проблем, па су направили раздвојну траку на излазу са лифта, лево је директан пролаз, а десно је ”fitting”. Идеја је фантастична, једино је проблем што постоји она мањина бордера који се не обазиру на то па седну посред траке за пролаз и тако блокирају скијаше.

Бордери се крећу у хордама. При скијању наићићете на гомилу група бордера који седе (не сваки пут на ивици) стази и не раде ништа. Као да су се окупили на чајанци или нечему сличном и проводе сто година блокирајући део стазе. Ал ок, то могу да и разумем, људи се друже и то је лепо, ал ипак лепо би било да не сметају другима. Неко би помислио да у Јапану, земљи где се гледа да никоме никако не сметате да се то подразмева, али то није тако. Оставимо на страну дружење, бордери имају ту навику да само седну на сред стазе, сами. Али на сред стазе. Сами. Много њих има ту навику. На крају је могуће возити гранд слалом на стази и замислити да су бордери заставице.

Ако пробате да возите иза бордера, то није баш најбоља идеја. На ужим пролазима није могуће их лако обићи јер лелулају лево десно, а ако возите иза њих је и помало опасно возити, јер имају тенденцију да неконтролисано, неочекивано, без разлога падну… Ако и бацимо поглед на просечног бордера овде – из њиховог положаја тела не може се рећи да имају и добар преглед ситуације на скијалишту где се спуштају. Лако им је да гледају на једну страну, ал на другу врло тешко што може бити и врло опасно ако одлуче да скрену на ту страну.

Зашто су бордери уопште на скијалиштима? На лепим, утабаним стазама? Зар нису бордови предвиђени за неутабан снег, за бордовање ван стаза? Просто је жалосно видети на шта лепо утабана стаза личи пошто хорда бордера прође истом…

Следећи пост биће о скијалишту број два ове године… Овај пут сам једноставно морао да избацим из себе негативну енергију о бордерима.

Serbian

Зимски распуст

Фебруар је и то је време зимског распуста и трајаће до краја марта. За мене зимски распуст није зимски распуст ако се не иде на скијање, тако да сам се био решио да дефинитивно одскијам мало и ове зиме, ал за разлику од уобичајеног скијања на Копу, ове године се скија у Јапану.

У Јапану скијање је изгледа један од мало луксузнијих начина за провођење времена, и за разлику од Србије, а вероватно и већине других земаља, ски пас нема да се купи за седам дана, него максимално три дана. Обзиром да сам ја ишао на четири дана од агенције сам добио један тродневни и један једнодневни ски пас. Реакција Јапанаца када чују да идем на скијање четири дана је била да сам ја пун пара… Студенти овде углавном иду на два или три дана скијања/бордовања. У цену аранжмана је укључено све – превоз, смештај, клопа – па чак и рентирање опреме, али оне основне, старије. Ако неко жели карвинг скије ту иде доплата од око 1000 до 1500 дин дневно, и препоручљиво је узети и осигурање опреме, што изађе додатних 500 дин дневно.

Шетајући кроз продавницу спортске опреме установим да скије могу поприлично јефтино да се набаве сад при крају сезоне и да попусти иду и до 50% (а можда и више). Брзо у глави срачунам колико ћу дана провести на скијању ове године, а и идућих, и схватим да ми се више исплати да купим своју опрему него да плаћам харач на карвинг скије. Избор скија није лак, ал сам успео да се изборим да сведем избор на 5 скија, и онда сам потражио помоћ на скијанје.рс форуму – и на крају се определио за 6-ти пар скија (као што то обично бива кад се бира између 5 пари). Скије које сам узео су Fischer Progressor 10+ и врло сам задовољан истим. По први пут имам добре скије, и разлика је приметна. Стабилне у свакој ситуацији, додуше пробао само на лепо одржаваним стазама и на фином снегу. Скије саме по себи желе брзину, а ако се укомбинују са одговарајућом пратећом музиком онда може и да се деси да се вози брже него што се жели.

На скијање сам отишао на скијалиште Шига Коген. Има око 40 лифтова и око 90 нумерисаних стаза, а има и стаза које нису нумерисане, иако су обележене. Скијалиште се простире на око пет планина и готово на све стазе може да се дође на скијама, а за два удаљенија скијалишта може да се иде ски-бусом. Ски бус иде два пута на сат и пролази цело скијалиште и ски пас важи у њему и цео сат после затварања жичара. Не постоје ћорсокаци на стазама – типа заглавите се негде, жичара више не ради и не можете до хотела, увек може се стићи до улице где саобраћа аутобус. У односу на Копаоник има предности а и мане. Нпр, неке од мана су да нема нигде лепиња са кајмаком и пршутом, нити кувани купус… Али ако гледамо са реалније стране, скијање овде је било прелепо. На по две – три стазе иду четири – пет ратрака, што ће рећи да су стварно добро одржаване. Стазе су глатке ко тепсија, а доста њих је и поприлично широко – обзиром на глаткоћу и ширину мислим да би стаза могла да се користи као писта. Наравно, постоје и неравне стазе, ал то су стазе за могул и класификоване су као црне, што стварно и јесу. Да би све стазе могле бити спојене као што сам рекао, и то са обе стране пута морају се решити и географски проблеми. Тако да постоји велики број ски тунела између стаза, испод пута, а и ауто тунела испод стаза. Нагиби стаза се крећу од наивних до 40так степени (нисам се усудио спустити се низ тих 40 степени (зато што је био могул у питању)). Већину времена сам провео на олимпијским стазама, које су се опходиле лепо према мени прва три дана. Скијалиште је било готово празно јер су радни дани у питању, а време савршено. За разлику од Скијалишта Србије овдашња управа је држала цео центар укључен па је могло свугде да се скија, а да се не чека уопште. Ал дошао је и тај четврти дан, дошло много скијаша, ал и бордера који униште стазе. Са њима дошла је и магла која је смањила видљивост на отприлике 20 метара. Под таквим условима, успео сам да олимпијску стазу, коју сам прешао милион пута без падова, пређем на стомаку и леђима јер сам се саплео на врху. Позитивна страна тога је што ми је скије и штапове донела ски патрола (симпа девојка 🙂 ). Иначе још пар ситница, цене нпр јесу туристичке по продавницама, ресторанима и сл, ал нису Копаоничке. А изгледа и да је заједничко целом свету да имате почетнике који возе плуг на црвеној стази. Додуше, да будем искрен, таквих случајева је врло мало, али исто тако видео сам једну госпођу како плужи праволинијски низ олимпијску стазу. Стазе су одлично обележене, ограђене, обезбеђене мрежама где треба, пре почетка стрмих делова упозорење о нагибу и сл.

Ако некога још нешто занима око скијања… нека ми се обрати електронском поштом, па ћу радо одговорити.