Japanese

1999年のNATO空爆 ―戦争犯罪?―

1939年から1945年にかけての第二次世界大戦で大勢の民間人は犯罪に苦しんでいた。同じことを繰り返さないために国連を創設した。国連の一番大事な目的は世界の平和を守ることである。国連加盟国の領土保全と統治権は国連憲章で保障されている。現代、世界の平和は、国連憲章とジェノサイドの犯罪の防止と処罰に関する条約などの国際条約の遵守に基づいている。

国連憲章第2条では、国際紛争の解決のための武力行使を禁じている。しかし、正当な自衛権の場合は第51条が適用されない。この場合、直接軍事攻撃に応戦することができることを意味している。しかし、安全保障理事会が介入する権利を留保するような軍事攻撃は、国際平和と安全を脅かす恐れがある。また、第52条に定められた地方団体の権利は、国連や国連の委任統治下で認められている。しかし、地方団体による軍事行動は安全保障理事会の許可を求める必要があるので、安全保障理事会は、国際平和と安全保障、平和維持の分野で独占的な力を持っていると言える。その役割は、国連憲章第25条の規定に基づいている。

NATO協定では、NATO加盟国は攻撃された場合だけ軍隊を用いることができ、加盟国は共同で攻撃に対応することになっている。しかし、コソボはセルビアの一部分であり、NATOの加盟国ではない。そのため、安全保障理事会の武力行使のための許可を受けていない1999年のNATOの空爆は、国際法の観点からは、違法な行動であるということができる。もちろん、原則的には国や組織が、安全保障理事会からはっきりとした許可を得る必要がある。しかし、多くの場合、これらの(軍事的)行為は安全保障理事会の黙認によるものである。2003年のアメリカによるイラクの攻撃もそうだったが、これは1999年のコソボへの空爆にもあてはまる。国際法ではこれらの事例に対し、多くの批判がある。一番有名なのはタフツ大学フレッチャースクール国際法のMichael J. Glennon教授の書いた”How War Left the Law Behind”という論文である。この論文は現代国際法の存在と機能について書いている。

人道法は戦闘時に兵士を保護するためだけではなく、民間人の保護ためにも、尊重されなければならない。そのために国際協定が結ばれている。1949年の4つのジュネーブ協定と1977年のジュネーブ協定の追加議定書は、国際的な武力紛争の犠牲者の保護を意味するものとして適用される。また、武力紛争の際の文化財は1954年のハーグ協定で保護されている。

1999年のNATOの軍事介入では、NATO加盟国は、毎日これらの国際協定と国連憲章に反して様々な戦争犯罪を行った。ジュネーブ協定に反して毎日様々な民間の施設を空爆した。その民間の施設には道路や発電所や暖房設備などが含まれている。さらに、NATOのスポークスマンJamie Shea氏はメディアに正当な軍事目標を攻撃していると述べた。NATOの意見においては、メディアは、宣伝マシンとして提供されているという主張に基づき、戦争の正当なターゲットとした。それに対して、ユーゴスラビア軍は、国際法と国際条約を守ったため、武力戦争の時、多くの外国の記者がユーゴスラビアからリポートを送ることができた。ジュネーブ条約の下では、ジャーナリストは非戦闘員になっている。1999年4月23日、国際ジャーナリスト連盟はNATO軍によるセルビア国営テレビの空爆を非難した。

NATOの軍事介入の目的はアルバニア人をユーゴスラビアの軍隊から守るためと言われたにもかかわらず、NATOはアルバニア難民の車列を空爆した。それ以外にも、国際列車や民間バスやホテルなどを目標にした。

NATOは禁じられた大量破壊兵器と死と苦痛を与える無差別の武器をすべてのユーゴスラビアの人々に対して使用した。長い期間致命的な影響を与えると米国原子力規制委員会が警告したにもかかわらず、NATOは劣化ウランを使用したミサイルや爆弾や銃弾でユーゴスラビアを攻撃した。これらの劣化ウラン兵器により、大気、土壌、地下水、食物連鎖などに、放射性物質が拡散し、ユーゴスラビアの次世代が遺伝的障害やがん、腫瘍、白血病などの危険にさらされ、生命を脅かされた。クラスター爆弾は使用され、カミソリのように鋭い金属の破片を広範囲に散布させ、致命傷を与えた。これらの爆弾を病院や教会やモスクや学校やマンションや工場など、人口が密集する場所に対して使ったため、犠牲者を出し、物的な被害ももたらした。

NATOは空中攻撃やミサイル攻撃で意図的にユーゴスラビアの全域に長期的で深刻な環境災害をもたらした。飛行機が国境を越えて侵入し、大気中の汚染物質を増加させた。千トンの爆発物は、大気中に膨大な量の化学物質をまきちらし、それがもととなって、火災がしばしば何日間か続いた。また、わざとベオグラードやノビサド、NISと他の主要都市の近くで化学、石油化学、石油、ガス精製、貯蔵および伝送設備などをターゲットとし、多くの人々が危険で有害な汚染にさらされた。劣化ウラン弾については上述のとおりである。

1999年には、ユーゴスラビア連邦共和国はハーグの国際司法裁判所にNATO加盟国十か国に対する訴訟を起こした。しかし、裁判所はユーゴスラビア連邦共和国は、国連のメンバーではなかったため、1999年の戦争について判決を下せないとした。しかし、ギリシャの22州の評議会メンバーは、空爆はNATOの戦争犯罪であるとする宣言に署名した。

NATOの空爆による市民の死者数はデータによってそれぞれ違う。ユーゴスラビア政府によると1,200人から5,700人で、NATOは1,500人とした。ヒューマン・ライツ・ウォッチでは500人ぐらいである。しかし、ここで挙げられている数字は戦争中の死者数であって、実は子どもを含む多くの人々が死亡したのは戦争の次の年なのであり、戦争による死者数は前述の数字より多いのである。これは不発クラスター爆弾のせいである。

戦争は、1999年6月10日の条約締結によって終わった。同じ日に、国連安全保障理事会決議1244を可決し、ユーゴスラビアの領土保全と統治権を確認した。警察や軍はセルビアコソボ自治州の平和維持軍になったが、次の年に暴力がエスカレートし、セルビア系住民やその他の非アルバニア人が州から避難をしたり、ユネスコの保護下にある文化遺産の多くが破壊されたりした。

2008年にはアルバニア人がいわゆる『コソボ共和国』を宣言し、国連安全保障理事会決議1244と国連憲章違反を宣言した。また、いわゆる『コソボ共和国』の独立を認めたのは、わずか54か国にすぎない。

以上から、1999年のNATOによるコソボの空爆は戦争犯罪であると考えるのである。

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – Dan četvrti drugi deo, peti dan i šesti

Sleteo u severnu prestonicu (Peking). Aerodrom je ogroman i za razliku od grada na moru (Sangaj) mnogo je čistije. Isto se primećuje i ispred aerodroma. Za razliku od Sangajskog neba koje je sive boje, ovde imamo pogled na lepo plavo nebo. Zbog olimpijskih igara kineska vlada je izmestila zagađivače (fabrike) iz Pekinga – i nemaju nameru da ih puste da se vrate koliko sam shvatio iz priče sa ljudima. Malko je hladnije – čak i ja sam obukao i jaknu a i ispod jakne sam imao nešto dugih rukava. Hvatam shuttle bus da stignem do grada.

Pri izlasku iz bus-a kao u Beogradu na stanici (a verovatno i na svakoj drugoj u svetu) te spopadaju nosači, taksisti i sl, iste sam izbegao u širokom luku i tvrdio im da znam gde idem, što je vala bila i poluistina – znao sam da idem na mesto što dalje od njih. Obzirom da nisam imao generalno pojma gde sam, niti gde treba da idem (zapisao sam adresu hotela na papir) odlučim se za taksi varijantu. Taksi je inače svugde u Kini jeftin (za naša shvatanja) i preporučujem ga kao podrazumevano sredstvo transporta. Po Kineskim shvatanjima – i nije jeftin. E sad – zaustaviti taksi je ovde izgleda bila nemoguća misija. Nijedan prazan nije hteo da stane (naravno ni puni nisu hteli), al sam na kraju zaustavio neki, ušao u njega, dao čoveku adresu – gleda je on, i samo mi kaže da ne može, tj. samo kaže na engleskom “No”, i to je ponovio par puta, i izašli smo, izvadio mi kofer iz gepeka i morao sam da se sam snalazim. Moguće je da nije hteo da me vozi jer je hotel blizu. Obzirom da sam znao da nije hotel predaleko odlučim se za firmu “Taban trans” – ide na lokaciju koju god hoćeš – i usluga je besplatna. Posle malo više lutanja, sporazumevanjem rukama i nogama sa policijom i civilima da mi objasne kako da stignem na željenu lokaciju – uspeo sam da stignem u hotel.

Kao što rekoh – 4 zvezdice hotel. Ne bih mu dao te 4 nikako. Eventualno 3. Al cena je za 4. Platio sam izgleda blizinu Tjenanmena.

Najbolja stvar posle hleba rezanog na parčad je hospitality club. Otišao, potražio neke ljude mojih godina koji su ostavili broj mobilnog na sajtu i već sa prvom osobom uspešno uspostavim kontakt i dogovorim se da se sutra vidimo i da danas sam malo prošetam do Tjenanmena. Naravno – čestitala mi je Božić :)

Otisnuo sam se do centra malo da razgledam. Policija na svakom koraku. Da bi se prišlo Tjenanmenu moraš proći kroz policijsku kontrolu – a eventualni ranac prolazi kroz skener. Oni koji nemaju ranac – njih proveravaju metal detektorom, a one sa rancem ne. Što će reći mogao sam da unesem šta sam hteo. Isti slučaj i sa metroom. Koliko shvatih – to je uvedeno oko olimpijskih igara jer je kineska vlada paranoisala oko bezbednosti i hteli su da sve prođe bez problema. Skrenuo sam iz pešačke ulice koja ide sa Tjenanmena u neku malu uličicu sa uličnim prodavcima a i prodavnicama sa strane. Ala prodavci umeju da smaraju – idem ti ja tako ulicom i samo me hvataju za rukav i hoće da mi prodaju svašta. Katkad sam se i zeznuo pa se zainteresovao malo za nešto – a kad to spaze – ne puštaju te. Ne moraš posle ni da se cenjkaš, cenjkaće se oni sami samo da te zadrže. Tako sam imao ponuđene neke sitnice za 100 yuana po komadu – a na kraju su mi nudili tri za 40 yuana. Toliko o realnim cenama. Rukavice sam isto tako kupio za 3 evra. Krenuli smo sa 10 ali polako sam spustio cenu. Kaže ona meni: “Ali tu ti piše Northwave!”… Naravno rekoh joj ja da tu može da piše šta god al ja ne dam više :) I još slučajnog lika pored mene pitam – koliko bi ti dao za ove rukavice… a tu je bio i slušao sve… i kaže da ne bi dao više od 2 eur… i tako smo se našli na 3.

Ujutru se nalazim sa Wanlin. Naravno imali smo problema sa nalaženjem – ipak sam ja stranac u Pekingu i treba razumeti gde se treba naći. Tako da 20 minuta od dogovorenog vremena počinjemo naš obilazak po Pekingu. Wanlin isto nije iz Pekinga – zapravo je iz okoline grada Guangzhou a sad studira u Pekingu – i to menadžment ako se dobro sećam. Obišli smo razne stvari uključujući i zabranjeni grad. Al mi smo to nekako mnogo brzo obišli. Lepo je,  ali se nisam preterano zadržavao a ni preterano slika nisam napravio. Obilazili smo posle i hutonge – tradicionalne male ulice u Pekingu. To je ipak kako je izgledao Peking nekad davno – a ne sad ovaj moderni Peking. Prošetali smo i obišli imanje nekog državnog službenika iz vremena carstva. Al se taj nakrao… Dakle – nije to moderna izmišljotina da državnici kradu.

Zatim je usledila pekinška patka. Ne može ipak da se ide u Peking a da se ne jede pekinška patka. Kaže ona – da uzmemo pola, mada i to će nam biti mnogo. Kaže da je pre metar dana jela tu sa nekim ljudima nji

 

— I nazalost ovde prestaje moja arhiva :( Ako neko ima ostatak ovog maila – neka se javi :)

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – Dan treći i četvrti

Podsetih se da nisam u Japanu. Vozač je kasnio pola sata – do četrdeset minuta.  Usledeo je posao i uobičajeni poslovni ručak a zatim sam se ulogovao u hotel sa 4 zvezdice. Soba – pa tri put veća od moje u Japanu. Kupatilo – extra. Doručak – švedski sto, mada te šveđane nisam nigde primetio. I ovde doručak počinje u vampirskih 6:30 ujutru. I sve to za 45eur (za dvokrevetnu sobu).

Odlučio sam se da posle dužeg vremena probam i da večeram. Dugo sam se vodio politikom da doručkujem sam, sa prijateljem podelim ručak a večeru ostavim neprijatelju. Siđoh na večeru. Opet švedski sto. Ljudi bi od mene očekivali da ispraznim ceo švedski sto – ali ja to stvarno više ne mogu. Mislim da više ni u Duffu ne bih mogao da pojedem nešto tipa 300-400grama. A oni koji me dobro znaju – znaju da sam u svojim najboljim danima bio sposoban da sastavim preko 1kg mesa u Duffu za večeru a pritom da mogu i da se krećem posle toga. Tako da ovaj put nisam dopunio holesterol i trigliceride, nisam se ugojio na večeri jer sam jeo samo lagano malo – i onda sam spazio lubenice i dinje. Ko je pratio moj blog zna da su pomeute voćke u Japanu bezobrazno skupe pa mi nije padalo na pamet da ih jedem u preteranim količinama tamo – zapravo lubenicu sam ove godine jeo cela tri puta (od toga sam je ja kupio 2 puta samo). Razmišljao sam se dal da nastupim kao u filmu “Mafijaš pod stresom” kad je ekipa mafioza došla u studio na scenu i krenuli da uzimaju hranu – sa švedskog stola su odnosili po cele posude sa hranom. Ipak sam se iskontrolisao i vraćao sam se xyz puta da dopunim tanjir lubenicama i dinjama i dragon fruit-om (iz googlajte šta je). Efekat je bio isti kao u filmu. Ubrzo je dinja i lubenica nestalo pa su morali da dopunjuju švedski sto. Sa svojim pohodima na voće sam prestao kad sam primetio da su počeli da me prate pri svakom odlasku da dopunim svoj tanjir.

Lepota hotela je što ima i saunu, bazen i slične sadržaje – al ima i centar za masažu. Ja to ne propuštam i odlučim da se malo opustim na kraju dugog i napornog radnog dana. Obzirom da sam se prilično uživeo u ulogu osobe koja odseda u takvim hotelima kad sam se vratio u sobu reših  da pored masaže i večere na račun sobe dodam i nešto iz mini bara. Tako sam ja krenuo da živim širokim životom. I mogu vam reći da prija.

Budim se ujutru vampirski u planu da uhvatim lepo doručak i da pre početka radnog dana im potamanim još koju lubenicu. Otvaram laptop da proverim svoje stanje na računu, kursne liste – kako se kreću dolar, euro, yen, yuan a i naš dinar koji se ne ponaša u skladu ni sa kakvim pravilima. Ulogujem se na račun, bacim pogled na cifru koja mi je dostupna i čujem Barry the baptist-a iz filma “Dve čađave dvocevke” kako me pita: “Feeling a little bit poorly?”.  Iliti od sinoćnjeg malo buržuja sam se pretvorio u osobu koja ne zna kako će da plati račun za hotel, masažu, hranu, a bogami i postao dužan banci. Kako se to desi preko noći? Evo usudiću se da okrivim Amerikance za to. Ok to ste očekivali od mene, ali stvarno su oni krivi. Ili bolje rečeno Citibank. Mislim znao sam da se citibank muči sad u ovoj ekonomskoj krizi, ali da su toliko nisko spali da moraju da kradu novac od mladih studenata iz Srbije – to nisam znao. Kako su oni to mene pokrali? Pa kad sam sleteo na aerodrom Pudong u Sangaj-u (nije Šangaj, nego Sangaj) probao ja na bankomatu citibanka da skinem pare sa kartice – jer sam u džepu imao ekvivalent jednog dolara u jenima. Probam jednom da skinem – ne može, probam opet, pa probam drugu karticu, pa probam opet tu istu drugu, i još jedan krug napravim. Sve ukupno – osam puta sam pokušao da skinem oko 110eur keša u kineskim yuanima. Ali svaki put me je odbio bankomat. Malko sam se zabrinuo al sam saznao da postoji i drugi bankomat koji mi je bez problema iz prve isplatio novac. E pa onaj bankomat citibanke me je odbijao – al je odlučio da uzme pare. A obzirom da znamo da kompjuteri ne greše nego uvek rade ono šta su programirani da rade, ja optužujem direktno citibank za ovaj zločin. Znači naplatili su mi to jutro sa kartice osam puta po oko 110eur a i za svaku tu transakciju sam još morao i banci proviziju da platim. Sreća sreća radost – uživancija što bi rekao drug Sunđer Bob. Ceo dan mi je bio nekako u znaku siromaštva i frke – šta raditi. Poslovni partneri su ovde zvali bili citibank – al oni su rekli da ih baš briga i da ja to rešavam sa svojom bankom. Baš su pametni – otmu ti pare, i onda ti kažu idi kukaj na drugo mesto. Tako da sam ja angažovao i drugaricu, Draganu, koja mi se našla kad je potrebno i pokušala je da stupi u kontakt sa bankom, ali obzirom da je tu kod vas bila noć naravno nije mogla. Tek ujutru ih je dobila. Mada i ja sam poslao mail banci a pozvao sam i ja bio banku gde sam otvorio račun (MeridianBank, poslovnica u zgradi B92 na Novom Beogradu) i imao sreće da je baš u toj smeni bila gđa Slobodanka i koja me se setila od pre 9 meseci kad sam bio da otvorim račun i kad god je trebalo nešto bila je tu da pomogne. Tako i danas je bez mnogo pitanja obzirom da je međunarodni razgovor bio u pitanju brzo saslušala šta sam imao da kažem i napisala odmah žalbu. Dva sata kasnije dobijam e-mailom obaveštenje da su ispravili problem i da mi je vraćen novac. Znate kako lepo izgleda na izvodu iz banke kad piše da vam je bankomat uplatio pare :).

Inače još u vremenu siromaštva sa drugom Williamom i njegovom suprogom sam otišao na večeru u kinesko, japansko koreanski restoran. Inače on me je pre godinu dana isto tako vodio u Japanski restoran – po prvi put u životu i ja se eto našao u Japanu. Uglavnom – bilo je svačega da se jede – od sušia i sašimia do roštilja. I to sve u isto vreme. E sad ono što me je zabrinulo da sam se ja prvo uhvatio za sirovu ribu da jedem, a kad sam se konačno latio roštilja – do mojih usta je isti morao da prođe kroz soja sos. Krajnje neuobičajeno za nekog poput mene. Izgleda da se pretvaram u Japanca.

Vraćam se u sobu i odlučujem da u Pekingu iskuliram hotel od 3 zvezdice – i rezervišem hotel sa 4 kod trga Tienanmen. (Jel ja to čuo nekoga da kaže – snob?) Pitao ja za vreme večere Williama dal ću imati prilike da nađem neki tenk tamo na trgu da se slikam : ) Nasmeja se čovek i reče mi da dođem sledeće godine za prvi oktobar, biće ogromna proslava – valjda 60godišnjica moderne kineske države i tada će verovatno biti mnogo tenkova – da ću moći i da biram :)

Evo me u avionu. Prošao ručak. Kao dodatak smo između ostalog dobili čips od banane. Nisam još otvorio – al probaću ga pre isteka roka trajanja. Lik pored mene igra na kompu Heroje čini mi se. Blago njemu. Moram da instaliram neku igru ovde. Jedva čekam da izađe Star Craft II, najavljen je za ovu godinu.

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – Dan drugi. Doduše i kraj prvog :)

Let kao i svaki drugi, boing 747. Pilot je prilično nežno sleteo. Dolazim na granični prelaz i ovde računam – pa ovde me neće zezati. Mislim – braća komunisti, a ja još u crvenom duksu – nema šeme da me zezaju. A i već sam dva puta ulazio ovde – sa istim pasošem. Nekako sam došao do zaključka da ste i vi dragi gledaoci došli do zaključka da ću da vam pričam o nekom problemu na granici : ). Pa to je zapravo zato što to i hoću da uradim. Naime pregledali su mi pasoš nekoliko puta, otvorili i svaku stranicu, pa kad su se vratili na prvu neke razne lupe koristili da mi provere ispravnost pasoša, pa isto tako proverili vizu. Ništa njima nije značilo to što sam ja već dva puta bio tu i odlazio – i nikada napravio probleme nisam – al eto – oni su morali meni da proveravaju.

Na svu sreću – pa me nisu uhapsili. Bilo bi u najmanju ruku interesantno da sam morao da dokazujem da mi nije falsifikovan pasoš i da moram da zovem svoje diplomatsko predstavništvo ovde. Poslednja stvar koja mi je potrebna u životu.

Posle prolaska svih kontrola reko – aj sad bi bio red da uzmem i neke pare – ne može se stići do hotela bez dinara, ovaj, yuana u džepu. Odem na ATM city banke, ubacim jednu karticu – ne da pare. Ubacim drugu karticu – ne da pare. Ja već malo počinjem da paničim. Mislim – biti u stranoj zemlji bez dinara je malkice nezgodno. Da dodam na to da sam saznao da nisam aktivirao roaming na telefonu iz Japana… Na svu sreću mi je tu bila i kartica iz Srbije sa sve kreditom. Ubrzo nađoh ATM od druge banke i tu skinuh novac.

Pitam policiju kako da stignem dokle želim da idem, dobijem uputstva i odem prvo na autobus ispred aerodroma. Ispred aerodroma prljavo. Kao da je železnička stanica, al ona najgora. Ljudi pljuju na sve strane. Odmah primećujem da sam zapravo van Japana. To mi se potvrdilo i na još jedan način – autobus je kasnio nekih 15tak minuta. Za to bi neko morao da uradi hari-kiri. U busu sada ja pitam nekog čoveka gde je ta i ta stanica gde želim da siđem i na svu sreću se javi neki drugi putnik koji zna tečno engleski i on mi je sve objasnio i posle smo pričali celim putem – u trajanju od sat vremena. Čovek već 12 godina živi u Tokiu. Bio je stipendista (al ne vlade Japana nego neke druge organizacije Japana), tamo je i doktorirao – i to na Tokijskom univerzitetu. Malo smo pričali na Japanskom malo na Engleskom. Primetih i da neki putnici nisu gledali svoja posla baš. Isto tako – po prvi put posle jedno 6-7 meseci sam se podsetio šta znači paziti na novčanik.

Sedoh u taksi – koji je baš jeftin i stigoh do hotela oko ponoći, uzimam sobu, odlazim u istu, malo bacio pogled po netu i na spavanje.

Ujutru ustajem oko 12, i oko 13 već napuštam hotel. Ali reših ipak da pojedem nešto – valja se. I tako ja njih pitam lepo na recepciji da li sad može da se jede doručak, gledaju me oni belo, ja pogledam na sat i rekoh – dobro! ručak. Jel može da se pojede sada ručak. Obzirom da drže samo doručak od pola sedam do pola deset – morao sam do obližnjeg mesta da pojedem nešto. Krenuo ja lepo dalje svojim putem, malo kroz neke male uličice vidim svašta nešto ima, pa i malo malo pa da se nešto pojede. Tako sam jeo nešto. Šta? Nešto. To je sve što znam. U stvari – znam da je i jeftino bilo. Rešim da idem da navatam taksi da bih išao da bacim pogled na akvarijum. Usput naiđoh na pešačku zonu i tu sam krenuo malo u razgledanje izloga. Swatch, Levis, Swarovski etc… Levis  501 je oko 90eur… paz da im ne dam te pare :) Napolju umeju prilično da te cimaju i da te vode da ti pokažu neke jeftine prodavnice. Čak sam i sa jednim likom pošao iako sam mu rekao da nemam para i da sam student i slično.. i kad videh ja da skreće sa glavnog puta u neku uličicu ja reko njemu – prijatelju – batali… ne idem i tačka. I vratim se ja nazad i razgledam šta hoću. Opet neke dve devojke me startuju za isto tako nešto pa ja opet pričam ma nemam pare, ma ne mogu, ma neću i onda kažem ma dajte ja sam student – nemam para. I pitaju one mene dal sam ja to student u Šangaju. Ja rekoh – ne, Tokio. Kad sam rekao Tokio samo su rekle: “Ok, zdravo!”, okrenule se i otišle. Čitao sam na netu da ima raznih prevara ovde i izgleda da sam naišao na neku takvu – i kad su shvatile da bih mogao ponešto kanđia i da shvatim – rešile da im je bolje da nađu drugog naivnog turistu.

Rešio ja da zaustavim taksi i čekam pokraj puta i u međuvremenu se zaustavi kombi i pita on mene verovatno dal mi treba prevoz… Mislim se – jel on stvarno misli da sam tolika naivčina? Obzirom da mi je život na slobodi nekako drag, ja sam odmahnuh rukom i rekoh mu da produži dalje. Došao taksi i odvezo me u akvarijum. Video sam svašta – a slikao sam gotovo ništa. Jednostavno prilike za slike su bile turističke a nisam imao kome da poverim aparat i jednostavno sam samo šklocnuo par stvari koje sam mogao obzirom na objektive koje imam.

Posle akvarijuma sam mogao da se popnem u neku kulu da između ostalog imam i pogled na ceo Šangaj verovatno – al ono što sam zaboravio da vam napomenem je razlog što nisam otišao gore. Mnogima sam to pričao već a ovim boravkom i potvrđujem. Šangaj je prljav. Šangaj je zagađen. Šangaj nema nebo – Šangaj ima neko čudno sivilo. Tako da pretpostavljam da se ne bi šta mnogo ni videlo u daljinu. A inače dočekalo me i baš lepo vreme – kišica neka mala, vetar neki veliki koji je povremeno postajao ogroman. Sve u svemu – Šangaj mi i nije bio nešto gostroprimljiv. Pojeo sam tu negde i neki ručak na ulici. Oko 2eur porcija neke testenine sa povrćem i nečim. U principu ukusno i relativno dovljno bilo. Odšetam do reke da bacim pogled.

Obala je ok sređena mestimično. Nema šetalište duž reke kao što to Beograd ima. I ako vam kažem da su Dunav i Sava u odnosu na ovu reku dobri i za piće – verovatno možete zamisliti koliko je čista voda. Naravno razni brodovi ovde prolaze – i to često. Non stop nešto plovi. Uglavnom vreme se pogoršalo katastrofalno i ja se vratih u sobu.

Serbian

Put u Kinu 2008me godine – dan prvi

Dragi čitaoci,

 

Od danas ću vas opet opterećivati, gotovo svaki dan, sa novim doživljajima neustrašivog Dejva, iliti mene, u pohodima na zemlju dalekog istoka, iliti meni bliskog zapada sada, Kinu. Neki od vas su ovo primali prošle i pretprošle godine – a neki tek od ove…

Šta da vam kažem – do aerodroma sam po prvi put došao prevoznim sredstvom koji nije auto… i mogu vam reći da je prilično smarajuće klackajući se 2 sata  vozom – a najgore je kada još na kraju omašiš stanicu pa umesto na Terminal 1 izađeš na Terminal 2. A ne možeš peške između pa moraš da čekaš voz… Zašto sam ja izašao na Terminal 2? Pa – nisam zapravo ni znao gde treba – nego ja to po navici sa surčinskog aerodroma – idem na terminal 2… e pa ovde moja linija je na  terminalu 1. Inače tih 2 sata je dobro da dobro razmisliš da li stvarno želiš da putuješ ili ne. A ako si nešto zaboravio kod kuće – npr. pasoš… šta da se radi – nećeš imati vremena da odeš po njega i da se vratiš za check in… Gledam sada ispred mene – ide let za Hjuston – samo čekam da kažu – “Houston, we have a problem!”. Nego aj stignem ja do check-ina. Ovde to radiš sam uz samo asistenciju službenika oko prtljaga. Osim ako nisi specijalan slučaj. A mi Srbi jesmo. Jelte naš pasoš ne može da se očitava automatski – pa nisam mogao da se čekiram. E zbog mene dolazi onda poseban čika sa posebnom aparaturom i ručno me čekira. Gleda on pasoš, gleda… i pita on na kraju – “Je li bre, odakle si ti čoveče?”. E tu spremno sam ga dočekao sa odgovorom – nemam pojma! Zavisi od agencije do agencije. Neki kažu Srbija, neki Srbija i Crna gora, a opet – u pasošu lepo piše Yugoslavia! Pa odluče oni da vide kako su Japanci ukucali meni državljanstvo u vizi. Kad ono tamo piše – XXY! Ludilo :) Ipak se na kraju ispostavi da se ovde vodim kao SRB! Sreća, sreća radost, uživancija. Reče mi čovek da upamtim ta tri slova. Isto posle i na imigraciji – spreman rekoh čoveku – “Šefe, ja nemam pojma odakle sam! U ličnoj piše jedno, u vizi drugo, na dozvoli za ulazak u zemlju dobijenu po sletanju treće, u pasošu – četvrto.” Nasmeje se on i kaže – ništa se ti ne brini – znamo svi mi za tvoju zemlju. E tu mi je laknulo… To jest laknulo bi mi kad ne bih znao da niko nema pojma gde je Srbija al šta da se radi. Ukočih se od ovog puta do aerodroma (10kg u rancu i skoro pa 20kg u koferu (zamalo da zaboravim gornje delove odeće da zapakujem…) – tako da nastavljam sa pisanjem posle prve masaže.

Serbian

Кохабитација бордера и скијаша

Сећате се вероватно сцене на почетку филма ”Форест Гамп” када перо полако лелуја кроз ваздух до стопала Тома Хенкса. Исто тако изгледају и бордери почетници – као перо на ваздуху лелулају лево десно низ падину. Све би то било у реду да се тако крећу низ почетничку стазу, а не низ стазе које су намењене за напредније и напредне скијаше.

Проблем са бордерима се не завршава на томе, има још разлога зашто њима није место на скијалиштима заједно са скијашима. Прво, главна су сметала на изласку са жичаре/гондоле. Имате ситуацију од нпр. 20 бордера на самом изласку са лифта начичканих по сред стазе како везују везове, и морате да се пробијате кроз исте да можете да почнете да се спуштате низ стазу. Уместо да поседају по страни, једни иза других, и оставе одређену ширину слободну – рашире се целом ширином. Наравно, људи који воде скијалишта су увидели проблем, па су направили раздвојну траку на излазу са лифта, лево је директан пролаз, а десно је ”fitting”. Идеја је фантастична, једино је проблем што постоји она мањина бордера који се не обазиру на то па седну посред траке за пролаз и тако блокирају скијаше.

Бордери се крећу у хордама. При скијању наићићете на гомилу група бордера који седе (не сваки пут на ивици) стази и не раде ништа. Као да су се окупили на чајанци или нечему сличном и проводе сто година блокирајући део стазе. Ал ок, то могу да и разумем, људи се друже и то је лепо, ал ипак лепо би било да не сметају другима. Неко би помислио да у Јапану, земљи где се гледа да никоме никако не сметате да се то подразмева, али то није тако. Оставимо на страну дружење, бордери имају ту навику да само седну на сред стазе, сами. Али на сред стазе. Сами. Много њих има ту навику. На крају је могуће возити гранд слалом на стази и замислити да су бордери заставице.

Ако пробате да возите иза бордера, то није баш најбоља идеја. На ужим пролазима није могуће их лако обићи јер лелулају лево десно, а ако возите иза њих је и помало опасно возити, јер имају тенденцију да неконтролисано, неочекивано, без разлога падну… Ако и бацимо поглед на просечног бордера овде – из њиховог положаја тела не може се рећи да имају и добар преглед ситуације на скијалишту где се спуштају. Лако им је да гледају на једну страну, ал на другу врло тешко што може бити и врло опасно ако одлуче да скрену на ту страну.

Зашто су бордери уопште на скијалиштима? На лепим, утабаним стазама? Зар нису бордови предвиђени за неутабан снег, за бордовање ван стаза? Просто је жалосно видети на шта лепо утабана стаза личи пошто хорда бордера прође истом…

Следећи пост биће о скијалишту број два ове године… Овај пут сам једноставно морао да избацим из себе негативну енергију о бордерима.

Serbian

Зимски распуст

Фебруар је и то је време зимског распуста и трајаће до краја марта. За мене зимски распуст није зимски распуст ако се не иде на скијање, тако да сам се био решио да дефинитивно одскијам мало и ове зиме, ал за разлику од уобичајеног скијања на Копу, ове године се скија у Јапану.

У Јапану скијање је изгледа један од мало луксузнијих начина за провођење времена, и за разлику од Србије, а вероватно и већине других земаља, ски пас нема да се купи за седам дана, него максимално три дана. Обзиром да сам ја ишао на четири дана од агенције сам добио један тродневни и један једнодневни ски пас. Реакција Јапанаца када чују да идем на скијање четири дана је била да сам ја пун пара… Студенти овде углавном иду на два или три дана скијања/бордовања. У цену аранжмана је укључено све – превоз, смештај, клопа – па чак и рентирање опреме, али оне основне, старије. Ако неко жели карвинг скије ту иде доплата од око 1000 до 1500 дин дневно, и препоручљиво је узети и осигурање опреме, што изађе додатних 500 дин дневно.

Шетајући кроз продавницу спортске опреме установим да скије могу поприлично јефтино да се набаве сад при крају сезоне и да попусти иду и до 50% (а можда и више). Брзо у глави срачунам колико ћу дана провести на скијању ове године, а и идућих, и схватим да ми се више исплати да купим своју опрему него да плаћам харач на карвинг скије. Избор скија није лак, ал сам успео да се изборим да сведем избор на 5 скија, и онда сам потражио помоћ на скијанје.рс форуму – и на крају се определио за 6-ти пар скија (као што то обично бива кад се бира између 5 пари). Скије које сам узео су Fischer Progressor 10+ и врло сам задовољан истим. По први пут имам добре скије, и разлика је приметна. Стабилне у свакој ситуацији, додуше пробао само на лепо одржаваним стазама и на фином снегу. Скије саме по себи желе брзину, а ако се укомбинују са одговарајућом пратећом музиком онда може и да се деси да се вози брже него што се жели.

На скијање сам отишао на скијалиште Шига Коген. Има око 40 лифтова и око 90 нумерисаних стаза, а има и стаза које нису нумерисане, иако су обележене. Скијалиште се простире на око пет планина и готово на све стазе може да се дође на скијама, а за два удаљенија скијалишта може да се иде ски-бусом. Ски бус иде два пута на сат и пролази цело скијалиште и ски пас важи у њему и цео сат после затварања жичара. Не постоје ћорсокаци на стазама – типа заглавите се негде, жичара више не ради и не можете до хотела, увек може се стићи до улице где саобраћа аутобус. У односу на Копаоник има предности а и мане. Нпр, неке од мана су да нема нигде лепиња са кајмаком и пршутом, нити кувани купус… Али ако гледамо са реалније стране, скијање овде је било прелепо. На по две – три стазе иду четири – пет ратрака, што ће рећи да су стварно добро одржаване. Стазе су глатке ко тепсија, а доста њих је и поприлично широко – обзиром на глаткоћу и ширину мислим да би стаза могла да се користи као писта. Наравно, постоје и неравне стазе, ал то су стазе за могул и класификоване су као црне, што стварно и јесу. Да би све стазе могле бити спојене као што сам рекао, и то са обе стране пута морају се решити и географски проблеми. Тако да постоји велики број ски тунела између стаза, испод пута, а и ауто тунела испод стаза. Нагиби стаза се крећу од наивних до 40так степени (нисам се усудио спустити се низ тих 40 степени (зато што је био могул у питању)). Већину времена сам провео на олимпијским стазама, које су се опходиле лепо према мени прва три дана. Скијалиште је било готово празно јер су радни дани у питању, а време савршено. За разлику од Скијалишта Србије овдашња управа је држала цео центар укључен па је могло свугде да се скија, а да се не чека уопште. Ал дошао је и тај четврти дан, дошло много скијаша, ал и бордера који униште стазе. Са њима дошла је и магла која је смањила видљивост на отприлике 20 метара. Под таквим условима, успео сам да олимпијску стазу, коју сам прешао милион пута без падова, пређем на стомаку и леђима јер сам се саплео на врху. Позитивна страна тога је што ми је скије и штапове донела ски патрола (симпа девојка :) ). Иначе још пар ситница, цене нпр јесу туристичке по продавницама, ресторанима и сл, ал нису Копаоничке. А изгледа и да је заједничко целом свету да имате почетнике који возе плуг на црвеној стази. Додуше, да будем искрен, таквих случајева је врло мало, али исто тако видео сам једну госпођу како плужи праволинијски низ олимпијску стазу. Стазе су одлично обележене, ограђене, обезбеђене мрежама где треба, пре почетка стрмих делова упозорење о нагибу и сл.

Ако некога још нешто занима око скијања… нека ми се обрати електронском поштом, па ћу радо одговорити.

English

Fuji-san hiking

Few days ago we went to hiking to Fuji-san. Until last moment it was not sure were we going there – or we are using plan B because of the weather conditions.
Two big busses were waiting for us – and class leaders started counting their classes and boarding the busses. I counted mine – and it was like – 2 out of 6 people were present. My group was last to board the bus…
Inside was… hmmm… interesting… Only thing that was missing was disco ball. It had lights in all possible colors and in the middle row there were some things like glass chandeliers… don’t ask…
Our tour guide introduced to us – she doesn’t speak English except “yes”, “no” and two more words – that’s what she told. I was surprised that a lot of things that she told during the trip I actually understood. I guess that I am getting better at this Japanese stuff.
After first pause in front of some store to buy things to eat and drink – and just to have a rest – we had some original Japanese fun time. If you thought karaoke – yup – you are right. Our tour guide took two microphones and wanted to plug them into the bus sound system. Plugs are in the compartment above peoples heads… and well… she kind of had a height problem… so I helped a bit ; ) System was installed in no time – and now we only needed volunteers to break ice. Well that was actually Elvis Presley with his song “Love me tender” – and next volunteer, erm… volunteers were Beatles – and after them – I don’t remember.
On the way to the Fuji san there is an amusement park, and if I remember correctly what somebody told me, there is a highest in the world roller coaster. Daily pass is something like 30-40 USD – I am definitely going there – and also I have to go to Disneyland – my inner child wants to go there badly.
After arriving to Fuji Visitor Center we had first of a lot of collective photographs and proceeded to the center to get as much as possible information about the mountain. Actually there were pamphlets in English also. One of the interesting things were some facts – like the oldest man who climbed the Fuji san mountain was around 104 years old when he did it, the first lady who did it was disguised as a male because it was forbidden for females to go on the mountain and I forgot the name of first foreigner who did it – he made Japanese very angry by doing it because Fuji san was considered (or is still?) sacred mountain and it wasn’t meant for foreigners (gaijin’s).
After leaving the center we went to the fifth level – at around 2000m to see the mountain – for a short hike around. But because of the weather conditions we actually didn’t see anything and binoculars that I bought specially because of this opportunity were useless. Ok we did see some lava stones, a bit of nature but that is everything we saw on our hiking. But I am not too sad – on 1st of August I am going to climb the mountain – to the top – with some friends from one university club (I am not telling you which one ; ) ) It is around 3500 meters, and it is Japan’s highest mountain – volcano. I just hope it will not activate while I am climbing it…

After the pause for lunch we headed for some other hiking somewhere else – I have no idea where we were – but it was near some ice cave and we also went inside. I was reading a warning about watching your head and 5 seconds later – BANG! I realized why they were warning me… ceilings can be really low – and on some places we almost had to crawl trough – but it was worth it. Cave was nice – but slippery and with lot of ice. I captured few views from it – and you can check it out in gallery – but there is much more to see than on those photographs.

There was a thing that I wanted to do so I asked a driver of a bus for permission – and of course I got it. I sat in front of the driving wheel and posed for some pictures. In fact much more pictures than I expected because I turned out to be tourist attraction and a lot of people started taking photos of me. One thing I was asked to do it – and I already knew that I have to do it because I saw it from the driver – is that I have to take of my shoes before entering the drivers place. And since I didn’t notice any other shoes in the cabin – I guess they are driving barefoot… Did I tell you that I managed to ask for permission to sit there in Japanese – not in English ; )

He took us back home – with someone singing on karaoke again ; ) Next time I am definitely taking part in karaoke.

Two days ago rain season officially started so I am sad a bit because of that – but what can I do… It just means that we will have a bit more rain in next 40 days (I wonder how is it possible to be more raining compared to last month…). We were also warned that it will be very humid from now on and to watch out on the food – it will become bad very fast. So we have to avoid keeping it too long out of fridge or we risk food-poisoning. And since our health insurance covers only 70% of the bills – we should really be careful. I don’t know how much are those 30% and I do not intend on finding out that.

Until next time – see you! I’m going to study now…

English

Lost in Tokyo

Unlike Bill Murray who was lost in translation – I got lost in Tokyo.
It all began one day when I went to buy a bicycle – it was about a month ago if you remember. They promised that it would get delivered before the end of the May – but probably around the 15th of May. I don’t have to tell you that they kept the promise – after all this is Japan. But the thing in which I was really disappointed was that I got it at the end of the month – not around the 15th.
A package arrived for me on Monday during the first class. By the shape of the package you couldn’t mistake in guessing what was inside. I asked teacher to be a bit late for the next class – just to take it to my room and it was OK.
It arrived in a bad moment – just 4 days before the midterm exam. But that didn’t stop me from trying it out the next day.
I put on my helmet, put on the sneakers and asked my friend, and my official photographer ; ) Dono-san, to take pictures of me going to the maiden voyage of this bicycle.
Because I don’t know the streets around here – I decided to go only straight from one place – and to see where I will end up. I almost got used to drive on the left side – but it can happen that when I turn into another street that I go to the right side. So as planned I went down the road for some 30km – or more – I really don’t know because I didn’t buy speedometer – but after that I saw a nice park and went in there. I stopped around – took some photos – and when I wanted to go to the part where it is the “hanging world” – various parts of the world represented somehow (I don’t know how – I didn’t see it) – I was notified that the working hours of the park are over and that I should leave. So I will have to return here some day – if I am able to find it again.
The return trip was a bit harder – because at the end I didn’t do my rule – just go straight – I ended up not knowing how to return. So my only solution was to ask people how to return – and it can be only done in japanese. So I do it. I ask people and I get responses like… “Fuchu-shi…aaaa… Sumimasen, Wakaranai, sumimasen” (Fuchu… ahhh… I am sorry but I don’t know, I am sorry), or “Fuchu-shi… tooi desu….” (Fuchu – ah that is very far…). So from some of them I got instructions, some people didn’t know where it is. At the way back I stumbled upon one more park where I have found the perfect place for barbeque on May 1st. In that park some kids were attempting some tricks with skate’s.
That was meant to be a short drive trough the Tokyo since I didn’t have much time – but when you get lost – you can not affect the time needed to get back. I think I have spoken to something like 20 people on my way back to ask for the directions. I have to say that it was very safe to drive the bicycle on the streets of the Tokyo – drivers always gave me enough space – even slowed down on places where they could not overtake me because of the vehicles from the opposite directions.

English

Why does every post have to have a title?

As you may have already noticed – I didn’t have too much time for myself here. After all, this is Japan and we have to study really much. I was, and still am, lagging a bit behind and was concerned about my capability to study because I was noticeably lagging behind the rest of the group except one guy. But I found the reason for that. This year, unlike before, majority of people have already had some classes of Japanese – and all of the people from my class, except me and one guy, learned already Japanese and knew already around 150 kanjis before coming here.

We had a visit to Fuchi-shi recycling center and watched a movie about recycling in there and saw the machines. The movie was in 日本語 (Japanese) and we were not provided with translations but I could understand the point. I can tell you one thing – they are crazy… As I have already told you they require you to separate all your trash to several categories – but it’s not only that. YOU have to WASH cans and bottles etc. before you throw it to trash. If you want to throw out something huge like old chair – you can not just throw it like that – but you have to take it to recycling center – and to pay them to take it. There they have also a store of recycled things – recycled furniture, recycled bicycles (they have a mechanics who assemble bicycles from parts available – and it seems that they do a good job).

Two days ago we had guest teachers from other universities to practice talking with them. I was very nervous about it prior to the class but in the end it wasn’t that bad and I was astonished how good I could talk. Also somehow came the theme of what languages we can speak – I think it was when I mentioned that I know Russian. So he asked me which language we speak in Serbia – I say Serbian, and he was like OK, you know Serbian, English, Russian and now you are learning Japanese – wow… And later I had just to add – I know also Croatian, Bosnian, I can understand if I struggle Macedonian… I am sorry that I didn’t add Montenegrin and that I can understand a bit of Bulgarian. And like a cherry on the top I added that I learned Latin in school… Now he was like no way… and asked me to tell him something in Latin… But the good thing is that I really learned a bunch of quotes from Latin and that is the only thing I remember. I could maybe read now Latin – but probably couldn’t translate anything. I even started learning German – my friend, Lijljana-san, gave me classes of it but I was really busy and… heh… irresponsible…. so I didn’t learn it… My Russian here is improving a lot…

Hmmm… next few lines will be only for Serbian speaking folks for undisclosed reason ; )
Juče htedoh da zapalim sa poslednjeg časa jer tu ne vode evidenciju ko je prisutan – u principu se gledaju neki filmovi i sl – ne mogu da se setim čega je čas – al nebitno… U principu stižem ja u lift i ljudi mi kažu – e javili su nam da danas vode evidenciju ko je prisutan… i svi smo otrčali nazad na čas… Stvarno su upisivali… Mada vredelo je ostati.
On last class we have watched one part of the very long movie called “Corporations”. I recommend to all to watch it – it is about how the corporations came to life in this world, how are they abusing the planet, manipulating media, using the people in poor countries etc. Please watch it.

Today we had a international welcome party in our cafeteria. There were people from embassies of the students, all students introduced themselves, there were also guests from Japanese government who are responsible for these Monbukagakusho scholarships. If I understood correctly – majority of the students are for arts – and less then 50% is for natural and social sciences. I cannot say that I was surprised, because I was not, that no one from my embassy came. And as Komatsu-sensei told me – they even did not care enough to respond to invitation to say if they are coming. Eto… to su Srbi… odgovornost na nivou…
On the party everyone wanted me to take photos of them – so if I fail in studies – I can go and pursue career in professional photography of this type of events ; ) We had a lot of delicious food available (for free) and at the end of the party they told us to take food with us. And there was a lot of food. So we took it to the dormitory and made after party… We were eating and eating, people came with boxes and carried to their rooms for next days… And we still did not manage to empty the plates. I ate a lot, so much that I couldn’t even breathe anymore, and those of you who know me know that it has to be veeeeery much ; )
I must apologize to a lot of people for not replying to their emails because I really am very tight with time. And when bicycle arrives – it is going to be a disaster.
Tonight expect some photos – at least I expect that I will upload them ; )
If I remember something more – I will write – but for now I can not think about anything interesting…
Now heading to the gym.

P.S. Za one koji su se pitali šta znači ono “Čuvajte mi Jugoslaviju” – to je bilo za one kojima sam obećao da će to da bude sadržaj oproštajne poruke kada budem napuštao Srbiju. Inače tu rečenicu je izgovorio drug Slobodan Milošević kada je išao u Dejton da potpiše sporazum…